Bez durenja, molim

Božićne blagdane i onu „našu” Novu godinu obeležile su reprize na „malom” ekranu. Naši životi postali su jedna velika repriza, zašto onda ne bi bio i TV program. Neke su nas podsetile na to kako je velika i nekada jedina televizija bila, u šta se pretvorila, koliko se otuđila od naroda, a pred nekim smo gorko zažmurili, uz bol i osećaj nelagodnosti i mučnine. Televizija je nekada imala za cilj da okupi porodicu, a danas čini sve suprotno. Podseća nas na nemaštinu, krizu morala, prijatnih emocija, kreativnosti, i u šta smo se pretvorili. Ona je naša slika i prilika. Reprizira naš sunovrat, našu bedu i tugu, siromaštvo duha i mašte, duhovnosti. TV je postala krik i jecaj, čak i kada bi trebalo da glumi razdraganost i veselje, krik koji ubija i ono malo nade i radosti u našim životima.

Blagdani su doneli i sve ono što nikako ne bi trebalo, po ljudskim i božijim zakonima. Brisanje iz telefonskog imenika, neodgovaranje na pozive, ljutnju i uvređenost. A potpisniku ovih redova potvrdu da su ovi tekstovi doprli do onih odgovornih i da „Politika” i dalje služi kao korektiv, kao spona između TV radnika i sasvim običnih, „malih” čitalaca i gledalaca... Jer, naš cilj nisu bile niske pobude, strasti i vređanje, već podsećanje da su TV autori tu zarad nas, da se preispitaju i oslušnu jednostavne ljude... Da nam vrate dostojanstvo i čovečnost... Da nam pruže ono čega smo žedni i gladni... Da nam podare televiziju kakvu zaslužujemo. Televizija je tu zarad nas, a ne zarad promocije TV zvezda koje su zaboravile svoje sledbenike i zašto se slikaju pred kamerama.

Blagdani su nam doneli i nedostajanje... Sa istekom poslednje epizode „Radio Mileve” nastao je i mrak na TV ekranu i u našim dušama, u udarnom terminu nekada rezervisanom za porodične sadržaje... Sada kada je nema, shvatili smo koliko tople porodične komedije, u stilu „Pozorišta u kući”, fale na televiziji koja je decenijama negovala ovaj žanr. Nedostaju nam toplina, osmeh, opuštanje... Neophodna lekovita doza dobrog raspoloženja posle napornog dana. Fali nam porodično okupljanje i deljenje TV sadržaja sa najmlađima... A da nas ne bude sramota zbog onog što se dešava na TV ekranu. Uspeh i gledanost „Radio Mileve” trebalo bi da bude apel TV pregaocima da stvaraju program za kojim vapimo, sadržaj koji nas neće postideti, koji će nas opustiti, koji će nam doneti preko potrebnu vedrinu, koji će okupiti kraj malog ekrana i one u selu, i u gradu... I visokoobrazovane, i ratare... I doktore, i traktoriste... To je televizija nekada bila... I trebalo bi joj se vratiti! Reprize „Kamiondžija” i „Balkan ekspresa” su nas podsetile na to! Proterajte rijaliti jutarnje programe, šljokice, trbušne plesove, napadnu šminku, botokse, silikone, lelekanje i zapomaganje sa TV... Proterajte kvazizvezde! Vratite nam lepu emociju i osećaj da smo, pre svega, ljudi! I da ima u nama i empatije, i ljubavi, i brige za komšiju i bližnjeg... I da nije kraj sveta! Mračnjaštvo i „ibarsku” estetiku postavite tamo gde joj je i mesto. Bez durenja, molim!