Kako Tesla kaže

Sanja Latinović (1983) je 80. dobitnica „Politikine” nagrade za najbolju izložbu u 2022. godini. I kao što smo već istakli, tek 12 žena je na spisku naših laureata. Nagradu je dobila za izložbu „Prepreka ili prag”, održanu u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu pod kustoskim vođstvom Une Popović.

Sanja Latinović završila je Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu, Odsek vajarstvo u klasi Mrđana Bajića. Master studije završila je 2016, Odsek performans, u Bernu. Iako po vokaciji vajarka, svoj rad uglavnom fokusira na performansu, videu i foto-dokumentaciji, birajući ih kao polja umetničkog izraza kroz koje preispituje i sam medij skulpture. Tematske preokupacije su joj usmerene na problematizovanje funkcionisanja individue danas, na naša svakodnevna suočavanja s brojnim i različitim oblicima društvenih determinisanosti, imperativa, pritisaka.

Kada sam vam javila da ste dobili nagradu, malo sam vas i namučila jer sam vas zamolila da nikom ne obznanjujete vest dok ne bude sutradan objavljena u novinama. Kako ste „preživeli” taj dan?

Podsetili ste me u tom momentu na moju majku kada sam bila mala. Uradi domaći pa tek onda idi da se igraš. Ali ja želim da se igram sada! Ne, ne… Sve sa zaslugom… Bio je to jedan predugačak dan, nisam čak ni sama sa sobom nazdravila. Gledala sam vesti i neke emisije o lepotama naše zemlje i ljudima koji proizvode organsku hranu za koju, nažalost, nema dovoljno kupaca… Ja vam se zahvaljujem što ste me konačno pustili da se igram.

Diplomirali ste vajarstvo, a onda odlučujete da „pređete prag” i posvećujete se performansu. Šta vas opredeljuje za ovu odluku?

Ovo pitanje mi ljudi često postavljaju. To zapravo nije nimalo neobično i u poslednje vreme postaje sve učestalija praksa kod mlađih generacija. Performans je jako širok i u sebi obuhvata puno toga, pa i samu skulpturalnost. Svako ko je ikada pogledao moj rad u njemu je video i sklupturu-instalaciju. Pored svega toga meni lično je performans jako pomogao. Ja sam bila povučeno dete koje se često sakrivalo. Nije bilo dovoljno da stavim svoju skulpturu u prostor pa opet pobegnem negde. Performans od tebe traži da staneš ispred publike i kažeš: Vidite to sam ja! Imam dugačak nos, problematično lice i dečje oči i sada ću vam pokazati šta je performans!

U ključnom i možda najupečatljivijem performansu „Do Not Cross”, koji ste izveli na izložbi „Prepreka ili prag”, prolazite kroz staklenu konstrukciju, sečete staklo u visini svog vrata krčeći put… Kakve su pripreme potrebne da se izvede ovakav performans?

To je performans visokog rizika, koji zahteva fizičku, ali možda čak i više psihičku spremu. Moje ruke i oči nisu zaštićeni i upravo iz tih razloga je moja ruka konstantno ispružena kako bi se izbegla mogućnost da neko mikrostaklo u toku lomljenja ne uleti u moje oko. Stopala ne odižem od poda, sporo i sigurno ih vučem po podu kako se ne bih oklizala… Kada jednom zakoračite unutar tog stakla, vi ste zapravo onemogućeni da se vratite nazad. Kako bih postigla apsolutnu smirenost i koncentraciju, ja bezbroj puta u svojoj glavi prolazim kroz to staklo. I kada konačno izađem pred publiku, zapravo je vrlo jednostavno, jer to je 101. put kako sam prošla kroz to staklo, iako je taj rad izveden svega tri puta.

Zašto često birate staklo kao materijal?

Prelepog li materijala, svako bi ga izabrao. Staklo razdeljuje, ali daje uvid u dugo polje. Ako je akvarijum onda je dom, ako ga razbijete dobijate oružje, ali i puno vode na podu. Ako gledate kroz jedno staklo onda je transparentno. A ako biste poređali puno stakala jedno pored drugog, vi zapravo više ne vidite jasno, slika postaje mutna. Još jednu stvar sam naučila u procesu rada sa staklom… Staklo je likvidno! Kada ga zarežete sa skalpelom za staklo i ako ga u roku od nekoliko sekundi ne prelomite, teško ćete ga prelomiti jer ono se opet ulije u taj zarez, u sopstvenu ranu. Samo sebe isceljuje, pa zar to nije fascinantno?!

Kakav je proces dolaženja do ideje u vašem slučaju?

Ja radim samo šta Nikola Tesla kaže. Šalim se. Ali zapravo sam negde pročitala da je on smatrao kako je pokret jako bitan u procesu stvaranja ideje. Moje ideje nastaju uglavnom kada se šetam sama, ta ujednačena repetitivnost pokreta stvara neku vrstu meditativnog stanja povoljnog za maštu.

U performansu „Movements: White” s Rankom Đankovićem „nevidljivi” ljudi iza paravana kojima vidimo samo ruke dodaju jedan drugom vajarski pesak koji se prosipa. Tematizujete problem komunikacije, otuđenosti… Da li prepreke u otuđenosti komuniciranja možemo da prevaziđemo ili su one sve izraženije?

U pravu ste, prepreke u komunikaciji jesu sve izraženije, ali se mogu prevazići. Daću jedan neočekivani savet, neću vam reći komunicirajte više jedni s drugima. Reći ću vam hajde malo ućutite, hajde barem malo ućutite i slušajte šta vam osoba pored vas priča. Okej i ta druga osoba mora malo da ućuti kako se i vi sami ne bi osećali kao prljavi školski sunđer koji niko ne želi da iscedi jer je prljav. U svakom slučaju, komunikacija je jedna ozbiljna veština u kojoj se tišina izuzetno ceni.

Opišite nam stanje i osećanje u vašem performansu „Akvarijum”. Da pojasnimo čitaocima, proveli ste u akvarijumu više od sat vremena. Koju misiju zadajete vašem telu u performansima?

Bilo je neophodno vreme da se sve pripremi kako treba, ali zapravo sam video performans traje jako kratko koliko i jedno zadržavanje mog daha. Rođena sam naopačke i nekoliko sekundi sam bila bez daha pri porođaju. Taj rad je inspirisan tom verujem ucrtanom traumom. Davno sam u knjizi Primalni krik pročitala da deca koja se rode naopačke ili s pupčanom vrpcom oko vrata budu ili veliki borci ili ih i najmanja prepreka obeshrabruje. U svakom svom performansu težim da kroz suočavanje dođem do transformacije. Transformacija je cilj.

Pohađali ste masterklas Marine Abramović. Šta ste naučili od naše velike umetnice i da li je ona imala i prethodno uticaj na vaš rad?

To je jedna hrabra žena. Svaka hrabra žena je uzor, i to tako treba da bude. Masterklas je bio pametno osmišljen i svašta još, ali sada bih neko drugo svoje zapažanje da izdvojim. Marina je bila prehlađena, ali uprkos tome nije propustila nijedan dan predviđen da provede s nama. Bilo je primetno da je pod velikim stresom zbog govora koji je trebalo da se dogodi ispred Muzeja savremene umetnosti i taj pad imuniteta je govorio o tome. To je bilo dirljivo videti, pored tolikih dostignuća bila je preuzbuđena oko svega i vrlo ranjiva. Ljudi misle da veliki uspeh pravi i veliki štit pa pucaju na tebe i jače nego što bi to inače radili. Kažu da sam ja još uvek mlada umetnica sa svojih 40 godina, ali ja vam kažem: Ljudi ne pucajte, štita nema!