Lekarski šum na vezama

Reagovanje na tekst „Neznanje, nemoć ili nešto treće”, „Politika”, 4. januara 2023. godine

Danima sam se mučio da razumem ceo naslov članka. Lako sam shvatio da „ne znam” i „ne mogu” ono što prof. Delić zna i može, ali nisam shvatao ono „nešto treće”, sve dok mi se u snu nije prikazalo da sam 2009. od „službe” ubačen u Srpsko lekarsko društvo (SLD) sa zadatkom da 2022. onemogućim da dva „opasna”, davno penzionisana profesora, preko „svemoćnog” SLD-a sruše „aktuelni režim”.

Za komentarisanje celog članka pod tim „misterioznim” naslovom bile bi potrebne bar tri strane u „Politici”, o čemu g. Apostolovski neće ni da razgovara. Uzdržaću se od komentara nekih od 10 tačaka, autoru članka ću dati jedan savet, a čitaocima nelekarima „Politike” neka pojašnjenja.

Pošto i dalje sumnjam u svemoćnu formulu za suzbijanje epidemije kovida koju imaju uvažene kolege, ostaje mi da im savetujem da je, pošto su propustili životnu šansu da je prodaju bivšem predsedniku SAD, hitno ponude Kini koja izgleda ovih dana sa kovidom ima problema. Verujem da je spremna da je dobro plati, a juani su sada na velikoj ceni. Time bi bar malo ublažili „neprebolni bol” što ih „režim” (na moje energično zauzimanje!) nije uzeo u Krizni štab.

Šta je razlog desetogodišnjeg spora između prof. Delića i mene i SLD ?

Od 19. veka, u medicini se događaju otkrića koja lekari moraju da prate slušanjem predavanja na sastancima i kongresima, putem časopisa i sl., jer će u protivnom praviti više grešaka, koje se i inače ponekad događaju. Zato su svuda osnivana lekarska društva, a 1872. i SLD, u još vazalnoj kneževini Otomanskog carstva. Najveći broj lekara je svestan neophodnosti stalnog usavršavanja. Manji broj se oslanjao na „iskustvo” što se pogrdno, ali tačno naziva „prakticizmom”. Zakonski obavezna „Kontinuirana medicinska edukacija” (KME) je uvedena da se i ta grupa prisili da se stalno usavršava. Zakonom donetim za vreme ministra prof. T. Milosavljevića, KME je bila savršeno dobro regulisana. Slično podeli vlasti na zakonodavnu, sudsku i izvršnu, sprovođenje KME imalo je tri odvojena i nezavisna segmenta, a da bi se izbegle moguće zloupotrebe, za koje smo inače specijalisti, niko se nije smeo mešati u delokrug onog drugog.

A. Edukaciju su mogli vršiti, SLD, fakulteti, profesionalna lekarska udruženja i dr. koji su kao takvi registrovani u APR-u. Oni su podnosili programe edukacije sa dokazima da su predavači najmanje u rangu slušalaca, i da su programi savremeni, tako da se za svako predavanje morala priložiti profesionalna biografija predavača i siže predavanja sa najmanje pet „svežih” referenci.

B. Akreditacija je data Zdravstvenom savetu Republike Srbije (ZSRS) čija je komisija imala da procenjuje da li ponuđeni programi KME zadovoljavaju pomenute kriterijume i ako ih prihvati da im prema definisanim kriterijumima dodeli određeni broj bodova i da odluku o tome, pod šifrom, oglasi na svome sajtu, koja se unosi u „sertifikat” koji se izdaje učesnicima edukacije.

C. Licenciranje je dato u isključivu nadležnost Lekarskoj komori (LK) koja je na osnovu broja skupljenih bodova (čiji je minimalni broj propisan za svaku godinu) lekarima produžavala licencu za rad. Ako ne bi prikupio bar minimalni broj bodova, lekar je morao da o svom trošku polaže ispit pred komisijom LK.

Međutim, najpre uz blagonaklonost a posle uz asistenciju ZSRS sa prof. Delićem na čelu, LK je počeo da izigrava ovaj savršeno planirani poredak. Umesto da je ZSRS od osnivača ultimativno (ako treba i pod pretnjom da će dati kolektivnu ostavku) zahtevao da mu dodeli sredstva da osnuje svoju  komisiju za akreditaciju i da je plaća, on je komisiju koju je protivzakonito osnovala i plaćala LK prihvatio kao svoju i njene odluke je stavljao na svoj sajt kao odluke svoje (nepostojeće) komisije. Tako se umesto u ZSRS, od početka do danas sve aplikacije za KME šalju u LK. Da je takav zahtev ZSRS podneo, siguran sam da bi mu sredstva bila dodeljena, jer to nije bio veliki novac, a vlastima je bilo stalo da glume „izgradnju institucija evropskog tipa”, što je tada bilo u velikoj modi („in”). Oni to nisu učinili zbog oportunizma.

Zna se da „ko plaća, taj i naručuje muziku”. U novonastalom „poretku”, tadašnje rukovodstvo LK, sklono rasipništvu i korupciji je protivzakonito preko fantomskih  „agencija” i svoje komisije „akreditovalo” svoje programe, i sebi, svojim prijateljima (često osobama potpuno nepoznatim lekarskoj zajednici) i nekolicini novinara „zaduženih za praćenje zdravstva” nameštalo honorare iz, za naše prilike, kolosalnog fonda koji se silom zakona punio direktnim oduzimanjem od plata lekara. Tako su akreditovani i „edukativni programi” za koje je i laiku jasno da ni „edukatori” nemaju nijednu kvalifikaciju da vrše KME, niti da se na temama kao što su „Lice i naličje svakodnevice”, „Novinari i lekari – kako komunicirati bez šuma na vezama” i sl. lekari ne mogu „usavršavati”. Te i takve „edukativne programe”, ZSRS sa prof. Delićem na čelu stavljao je na svoj sajt kao odluke svoje (nepostojeće) komisije. Čak ni takva „edukacija” često nije izvođena, čak ni planirana da se izvede. Vikendom bi zakupili salu Doma sindikata, oglasili „edukaciju”, postavili službenika da uzima podatke „polaznika” (prisustvo nije bilo obavezno) i svi upisani su već sledeće nedelje u LK mogli da podignu „sertifikate” o „obavljenoj edukaciji” sa brojem „zarađenih” bodova. „Edukatori” su bili zadovoljni jer su dobili honorare (čak i kad „predavanja” nisu ni održali jer „nisu krivi što slušaoci nisu došli”), a „polaznici” jer su „zaradili” bodove. To je pogađalo sve prave izvođače KME a naročito SLD. Neki su nam otvoreno govorili: „Zašto da plaćamo članarinu i dolazimo na vaše sastanke kad bodove možemo dobiti od Lekarske komore?”. O tim prevarama, pismeno smo obavestili sve članove ZSRS, ali reakcije nije bilo. U interesu SLD-a otišao sam „na noge” prof. Deliću (u upravnu zgradu Infektivne klinike) sa nadom da on možda „od silnog posla u ZSRS” nije stigao da pročita pismo, i preko dva sata mu podnosio dokaze o tim prevarama, skinutim sa sajta ZSRS na čijem je čelu. On me sve vreme „belo” gledao i ćutao da bi na kraju rekao: „Pitaću ...ćku.” Sve se nastavilo po starom. Neki drugi članovi ZSRS kojima sam se žalio odgovarali su: „Vidi sa Delićem, to je u njegovoj nadležnosti”. Tako je prof. Delić podastro crveni tepih za sve deformacije koje su u nizu dalje usledile, ali to je već druga (tužna) priča. On nikad ni na koji način nije izrazio čak ni žaljenje, a kamoli izvinjenje što je SLD-u naneo nenadoknadivu štetu. Zato verujem da je on poslednji koji bi SLD-u smeo postavljati bilo kakva, a kamoli „zahtevna” pitanja i ćutke prelaziti preko u novinama iznetog predloga njegovog druga prof. Radovanovića da čak bude (verovatno) „postavljen” za predsednika.

3. Neću da komentarišem kako je prof. Delić već na prvim sledećim „izborima” za LK, inače smišljenim na neverovatno „kreativan” način (ponovo videti „Politiku” od 21. 12. 2022) kandidovao i bio izabran za člana uprave, a tajnim glasanjem i za direktora LK (o tome neka svako sudi). Ne sumnjam i da se (privremeno?) odrekao ogromne plate koja mu je uz druge privilegije pripadala, ali verujem da je to bila njegova „fatalna” greška. Jedan broj „kreativaca” je to (s pravom?) shvatio kao demagogiju, a drugi su se verovatno uplašili da bi i oni morali da slede svoga direktora (a toliko su se jadni namučili da dođu na tako poželjno mesto). Tako je odjednom ostao bez podrške svih koji su ga izabrali. Sve nade i planovi koje je godinama gajio i pravio odjednom su pali u vodu. Bez iskrene podrške „spolja”, jedino mu je ostalo da podnese „neopozivu” ostavku i da se posle perioda „bolovanja” lati pera i da počne sa „kritikom svega postojećeg”, pa i moje malenkosti i sirotog SLD-a, koji su „krivi” što ga „režim” nije uzeo u Krizni štab i što se nisu pridružili Lekarima ujedinjenim protiv kovida, čiji je jedan od „vođa”.

Predsednik Srpskog lekarskog društva