Rat u Ukrajini u direktnoj je vezi sa ujedinjenjem Nemačke, gašenjem Varšavskog pakta i raspadom Saveza sovjetskih socijalističkih republika. Sa izuzetkom sukoba u Ukrajini, spomenute događaje povezuje Mihail Gorbačov. On je bio generalni sekretar Komunističke partije najveće države na svetu, reformator, dobitnik Nobelove nagrade za mir i mnogi će se složiti, naivčina kakvu istorija retko viđa.

Zašto Gorbačov i njegovi savetnici nisu seli za sto i pokušali da predvide kako će svet izgledati nakon ujedinjenja dve Nemačke. Šta će biti sa državama koje su do tada bile sa one strane „gvozdene zavese”. Hoće li  one ostati u sferi neke vrste uticaja Moskve i nakon povlačenja Crvene armije.   I, kako će to uticati na SSSR koji je u to vreme već brojao svoje poslednje dane.  

Svi ćute

Predsednik Rusije, Vladimir Putin, tvrdi da je Zapad izigrao Gorbačova kojem je obećano da se NATO neće širiti na istok. Severno atlantska alijansa tvrdi da nikakva obećanja nisu data ali to recimo, nisu demantovali iz Vašingtona, Pariza, Londona i Berlina.  Gorbačov je, sada je jasno, naivno verovao Džordžu Bušu, Fransoa Miteranu, Margareti Tačer i Helmutu Kolu.

Ipak, ostalo je zabeleženo da je američki državni sekretar Džejms Bejker  9. februara 1990. godine na sastanku sa Gorbačovom, govoreći o mogućem širenju NATO-a, tri puta ponovio „ NI SANTIMETAR PREMA ISTOKU”. Bejker je taj stav artikulisao iz razgovora sa nemačkim ministrom inostranih poslova, Hansom Ditrihom Genšerom koji je rekao da „Rusi moraju da imaju  garanciju da Poljska, ako jednog dana napusti Varšavski pakt, neće već sledećeg dana da pristupi NATO-u”. Reči Genšera, Bajker je ponovio i na sastanku sa sovjetskim šefom diplomatije Edvardom Ševarnadzeom.

Interesantno, i generalni sekretar NATO-a Manfred Verner se protivio proširenju alijanse. Ipak, Pentagon je imao druge planove. Tačnije,  25. oktobra 1990. godine predloženo je da se na mala vrata ostavi mogućnost za primanje novih članica. A to su, logično, mogle da budu samo države iz istočne Evrope. One na zapadu kontinenta već su bile u sastavu NATO-a.  

Pošto je Rusija stala na noge nakon nesrećnih devedesetih godina, u Moskvi su se probudile anksioznosti prema Severnoatlantskoj alijansi. One nisu bile bez osnova. Evo i zašto.

Član 10. Severnoatlantskog ugovora navodi da „ stranke mogu, jednoglasnom odlukom da pozovu bilo koju drugu evropsku državu, koja može da unapredi načela ovog Ugovora i doprinese sigurnosti severnoatlantskog područja, da pristupi ovom Ugovoru”.

Moskva je počela da negoduje još u vreme Jeljcina. On je 1993. godine pisao Klintonu i podsetio ga da „dogovor ne predviđa širenje NATO-a na istok”. Nakon toga je potpisan i Osnivački akt NATO-Rusija u kome se navodi da potpisnici nisu neprijatelji.

NATO cunami

Konačno, NATO 1999. skida bele rukavice i u svoje članstvo prima Češku, Mađarsku i Poljsku. Tada napada Saveznu Republiku Jugoslaviju. U martu 2004. stiže novi talas proširenja. Možda bolje reći cunami – Bugarska, Litvanija, Letonija, Estonija, Rumunija, Slovenija, Slovačka. U aprilu 2009. primljene su Hrvatska i Albanija, nakon toga i Crna Gora i Severna Makedonija.

Tu nije kraj. NATO je kroz razna partnerstva i programe saradnje prisutan u Gruziji, Jermeniji, Azerbejdžanu, Kazahstanu, Moldaviji i Ukrajini.

Nakon početka sukoba u Ukrajini, ulazak u NATO su najavile Švedska i Finska. Sa izuzetkom Belorusije i Kine, Ruska federacija je sa svih strana okružena članicama ili partnerima NATO-a. To je odgovor zašto je Rusija napala Ukrajinu, koja je za Moskvu bila crvena linija. A, sve je to moglo da bude drugačije da je Gorbačov insistirao na nekom papiru. Izgleda da je više voleo tapšanje po ramenu.