Рат у Украјини у директној је вези са уједињењем Немачке, гашењем Варшавског пакта и распадом Савеза совјетских социјалистичких република. Са изузетком сукоба у Украјини, споменуте догађаје повезује Михаил Горбачов. Он је био генерални секретар Комунистичке партије највеће државе на свету, реформатор, добитник Нобелове награде за мир и многи ће се сложити, наивчина какву историја ретко виђа.

Зашто Горбачов и његови саветници нису сели за сто и покушали да предвиде како ће свет изгледати након уједињења две Немачке. Шта ће бити са државама које су до тада биле са оне стране „гвоздене завесе”. Хоће ли  оне остати у сфери неке врсте утицаја Москве и након повлачења Црвене армије.   И, како ће то утицати на СССР који је у то време већ бројао своје последње дане.  

Сви ћуте

Председник Русије, Владимир Путин, тврди да је Запад изиграо Горбачова којем је обећано да се НАТО неће ширити на исток. Северно атлантска алијанса тврди да никаква обећања нису дата али то рецимо, нису демантовали из Вашингтона, Париза, Лондона и Берлина.  Горбачов је, сада је јасно, наивно веровао Џорџу Бушу, Франсоа Митерану, Маргарети Тачер и Хелмуту Колу.

Ипак, остало је забележено да је амерички државни секретар Џејмс Бејкер  9. фебруара 1990. године на састанку са Горбачовом, говорећи о могућем ширењу НАТО-а, три пута поновио „ НИ САНТИМЕТАР ПРЕМА ИСТОКУ”. Бејкер је тај став артикулисао из разговора са немачким министром иностраних послова, Хансом Дитрихом Геншером који је рекао да „Руси морају да имају  гаранцију да Пољска, ако једног дана напусти Варшавски пакт, неће већ следећег дана да приступи НАТО-у”. Речи Геншера, Бајкер је поновио и на састанку са совјетским шефом дипломатије Едвардом Шеварнадзеом.

Интересантно, и генерални секретар НАТО-а Манфред Вернер се противио проширењу алијансе. Ипак, Пентагон је имао друге планове. Тачније,  25. октобра 1990. године предложено је да се на мала врата остави могућност за примање нових чланица. А то су, логично, могле да буду само државе из источне Европе. Оне на западу континента већ су биле у саставу НАТО-а.  

Пошто је Русија стала на ноге након несрећних деведесетих година, у Москви су се пробудиле анксиозности према Северноатлантској алијанси. Оне нису биле без основа. Ево и зашто.

Члан 10. Северноатлантског уговора наводи да „ странке могу, једногласном одлуком да позову било коју другу европску државу, која може да унапреди начела овог Уговора и допринесе сигурности северноатлантског подручја, да приступи овом Уговору”.

Москва је почела да негодује још у време Јељцина. Он је 1993. године писао Клинтону и подсетио га да „договор не предвиђа ширење НАТО-а на исток”. Након тога је потписан и Оснивачки акт НАТО-Русија у коме се наводи да потписници нису непријатељи.

НАТО цунами

Коначно, НАТО 1999. скида беле рукавице и у своје чланство прима Чешку, Мађарску и Пољску. Тада напада Савезну Републику Југославију. У марту 2004. стиже нови талас проширења. Можда боље рећи цунами – Бугарска, Литванија, Летонија, Естонија, Румунија, Словенија, Словачка. У априлу 2009. примљене су Хрватска и Албанија, након тога и Црна Гора и Северна Македонија.

Ту није крај. НАТО је кроз разна партнерства и програме сарадње присутан у Грузији, Јерменији, Азербејџану, Казахстану, Молдавији и Украјини.

Након почетка сукоба у Украјини, улазак у НАТО су најавиле Шведска и Финска. Са изузетком Белорусије и Кине, Руска федерација је са свих страна окружена чланицама или партнерима НАТО-а. То је одговор зашто је Русија напала Украјину, која је за Москву била црвена линија. А, све је то могло да буде другачије да је Горбачов инсистирао на неком папиру. Изгледа да је више волео тапшање по рамену.