Škola za estradnu umetnost

Sećate li se Dragana Stojnića, šansonjera, Cuneta Gojkovića i Dragana Tozovca, vrhunskih pevača narodne muzike, Đorđa Balaševića, neponovljivog Panonskog mornara, Sanje Ilića, majstora etno-ansambala, Vojkana Borisavljevića, neverovatnog dirigenta muzike lakih nota? Nisu više s nama, od njih su nam ostale stotine nezaboravnih spektakala, audio i video zapisa. A naslednici? Nema ih!

S nama su danas, srećom, Ljubiša Pavković, majstor narodne muzike na harmonici, Zdravko Čolić, velemajstor pevanja i naša varijanta Arsena Dedića, Moma Stanojević, car narodne violine, Rade Radivojević, hit majstor tolikih sjajnih evergrin kompozicija, Radoslav Graić – kompozitor za sva vremena. A da li oni imaju naslednike? Nemaju! A zašto?

Estrada je velika svetska umetnost i svuda se piše velikim slovom. Osim kod nas. Na ovim našim prostorima estrada znači nešto pežorativno, nedovoljno kvalitetno, tezgaroško i nedostojno prave muzičke kritike. A u svetu nije tako: u Francuskoj je estrada visoko na vrhu muzike za zabavu (Šarl Aznavur, Edit Pjaf, Mirej Matje), u Rusiji je to vrhunska umetnost, pa je Estradni orkestar sovjetskog radija jedno vreme bio jači i od Moskovske filharmonije. Šta nama nedostaje?

Moramo da se ozbiljnije pozabavimo estradom, da je shvatimo kao bitan derivat muzike za zabavu, da shvatimo njenu višeslojnost (pevanje, komponovanje, sviranje, dirigovanje, ponašanje na sceni, voditeljsko umeće) i da do nas dopre saznanje da i ti kadrovi moraju da se školuju. Simpatični su „privatni majstori” u svakom segmentu, oni su honorisani za svoj rad, ali rezultati su polovični. Treba nam sistematsko učenje i praktično obučavanje.

A već decenijama smo u reformi školstva, privatne škole niču kao pečurke posle kiše, odnedavno imamo i Integralnu medicinsku školu, Bolonjska reforma je potpuno uzdrmala naše univerzitete – ali se do sada niko nije dosetio da se posveti estradnoj umetnosti. A njoj je potrebna pomoć.

Ozbiljno osmišljena Škola za estradnu umetnost mogla bi da školuje kadrove za pevanje i sviranje narodne muzike, za pevanje evergrina i pop muzike, za komponovanje, dirigovanje, aranžiranje, za scensko ponašanje i voditeljsko umeće, a polaznici takve škole naučili bi i šta znače sinopsis i scenario jednog koncerta, kako se sarađuje s rediteljem, kako se komunicira mikrofonima i drugom bežičnom tehnikom, i tako redom... Bilo bi tu posla „preko glave”, ali takav projekat ne treba odlagati. Potreban nam je i treba prionuti na posao. Tu su SEMUS (Savez estradnih umetnika Srbije), udruženje džez-muzičara, UMUS, tu je i Muzička produkcija RTS-a. Od svih treba očekivati podršku, za polaznike škole za estradnu umetnost ne treba brinuti, ali treba otpočeti – što pre. Jer, vreme izmiče. A treba poštovati i statistiku: bar 70 odsto stanovništva ove zemlje naklonjeno je estradnoj umetnosti. A to treba uvažavati i poštovati.

Profesor Nikola Rackov