Школа за естрадну уметност

Сећате ли се Драгана Стојнића, шансоњера, Цунета Гојковића и Драгана Тозовца, врхунских певача народне музике, Ђорђа Балашевића, непоновљивог Панонског морнара, Сање Илића, мајстора етно-ансамбала, Војкана Борисављевића, невероватног диригента музике лаких нота? Нису више с нама, од њих су нам остале стотине незаборавних спектакала, аудио и видео записа. А наследници? Нема их!

С нама су данас, срећом, Љубиша Павковић, мајстор народне музике на хармоници, Здравко Чолић, велемајстор певања и наша варијанта Арсена Дедића, Мома Станојевић, цар народне виолине, Раде Радивојевић, хит мајстор толиких сјајних евергрин композиција, Радослав Граић – композитор за сва времена. А да ли они имају наследнике? Немају! А зашто?

Естрада је велика светска уметност и свуда се пише великим словом. Осим код нас. На овим нашим просторима естрада значи нешто пежоративно, недовољно квалитетно, тезгарошко и недостојно праве музичке критике. А у свету није тако: у Француској је естрада високо на врху музике за забаву (Шарл Азнавур, Едит Пјаф, Миреј Матје), у Русији је то врхунска уметност, па је Естрадни оркестар совјетског радија једно време био јачи и од Московске филхармоније. Шта нама недостаје?

Морамо да се озбиљније позабавимо естрадом, да је схватимо као битан дериват музике за забаву, да схватимо њену вишеслојност (певање, компоновање, свирање, дириговање, понашање на сцени, водитељско умеће) и да до нас допре сазнање да и ти кадрови морају да се школују. Симпатични су „приватни мајстори” у сваком сегменту, они су хонорисани за свој рад, али резултати су половични. Треба нам систематско учење и практично обучавање.

А већ деценијама смо у реформи школства, приватне школе ничу као печурке после кише, однедавно имамо и Интегралну медицинску школу, Болоњска реформа је потпуно уздрмала наше универзитете – али се до сада нико није досетио да се посвети естрадној уметности. А њој је потребна помоћ.

Озбиљно осмишљена Школа за естрадну уметност могла би да школује кадрове за певање и свирање народне музике, за певање евергрина и поп музике, за компоновање, дириговање, аранжирање, за сценско понашање и водитељско умеће, а полазници такве школе научили би и шта значе синопсис и сценарио једног концерта, како се сарађује с редитељем, како се комуницира микрофонима и другом бежичном техником, и тако редом... Било би ту посла „преко главе”, али такав пројекат не треба одлагати. Потребан нам је и треба прионути на посао. Ту су СЕМУС (Савез естрадних уметника Србије), удружење џез-музичара, УМУС, ту је и Музичка продукција РТС-а. Од свих треба очекивати подршку, за полазнике школе за естрадну уметност не треба бринути, али треба отпочети – што пре. Јер, време измиче. А треба поштовати и статистику: бар 70 одсто становништва ове земље наклоњено је естрадној уметности. А то треба уважавати и поштовати.

Професор Никола Рацков