Opozicija poklonila penal vlastima

Kritika na račun vlasti je poželjna. Veoma često može da bude lekovita. Da je sreće pa da Srbija zaista ima opoziciju od čije kritike se vlast trese i koja samu vlast tera da bude bolja. No, nije Srbija te sreće.

Najpre, nimalo ne želim da ovo pisanije neko oceni kroz moj položaj pripadnika vladajuće stranke. Tvrdim da sam u mnogim segmentima i sam veća opozicija od celokupne naše opozicije, jer sadašnja vlast kojoj i sam pripadam zaslužuje obilje kritika i vrlo se često ne libim da ih uputim. Ponekad se zapitam zbog čega je opozicija toliko slaba, jer realno ima materijala da kritikuje vlast i da ponudi nešto bolje. Umesto toga, oni vuku poteze koji me podstiču da razmišljam na temu da možda oni zaista rade za vlast. Sve ono što su učinili prošle nedelje u Skupštini Srbije, pored nemerljive štete koju su naneli državi, prevashodno su sebe srozali i to ničim izazvani.

Dakle, tema je bila izuzetno nepovoljna po vlast. I to ne samo sadašnju već i po svaku prošlu, a biće i po neku buduću. Kosovo i Metohija je vruć krompir za svaku vlast. Što bi se reklo, opozicija je imala penal situaciju. Umesto da su taj penal iskoristili tako što bi pokazali razumevanje za užasno težak položaj Srbije, posebno u okolnostima za sada još uvek zvanično neproglašenog svetskog rata, ali koji se de fakto vodi na prostoru Ukrajine između Rusije i NATO-a, možda čak i sebe ponudili da budu od koristi, jer ako si opozicija vlasti, nisi opozicija državi, te da na kraju svega ponude alternativna rešenja u odnosu na ovo što vlast danas čini, oni su izabrali da luduju sa sumanutim performansima želeći na taj način da budu primećeni. Potpuno odsustvo zdravog razuma.

Da li je to zbog odsustva ideje koja bi mogla alternativno da se ponudi ili je to istinska nezrelost, tek onaj cirkus koji su bezrazložno napravili ličio je kao kada u šesnaestercu iz čista mira igraš rukom i pokloniš protivniku penal. Baš to su ti ljudi učinili. Od situacije gde su oni imali penal, došli su do toga da zapravo penal poklanjaju Vučiću je taj penal u stilu Maradone iskoristio. Bilo je pomalo i tužno posmatrati kako ih prevodi žedne preko vode i poput profesora ih uči šta je to država i odgovorno vođenje države. Čak i oni ekstremni Vučićevi protivnici morali su da pokleknu i da kažu – ej, napravio ih je pajacima. Doduše, da budemo iskreni, Vučiću to nije bilo ni na kraj pameti, ali su se oni sami namestili. Ključ svega je bio kada im je rekao – ne pristajem da Kosovo uđe u UN i neću da priznam nezavisnost Kosova. Tada ih je izduvao kao balon, jer ideja sa kojom su oni došli da ga prikažu kao veleizdajnika, a da oni sebi prišiju epitete vrhunskih patriota, tog momenta se raspala kao jogurt na suncu. U nedostatku ideje šta dalje, pribegli su najgoroj opciji da izazivaju incident kako bi bili primećeni. Uradili su baš ono što je Vučić jedva dočekao da preokrene situaciju i da im po ko zna koji put pokaže koliko veze sa životom nemaju po pitanju bavljenja ozbiljnom politikom.

Ozbiljna opozicija uvek mora da ima alternativni program koji će ponuditi posle svake kritike koju uputi prema vlastima. Dakle, ako vlast nešto loše čini u vezi sa Kosovom i Metohijom, posebno ako vuče neke poteze koji bi mogli da mirišu na eventualno prihvatanje, recimo francusko-nemačkog plana, onda se kritika uputi i uz kritiku ponudi rešenje. To je ključ da bi te narod prihvatio da si ozbiljan. Šta nam je opozicija ponudila kao rešenje? Ništa. Samo su tražili da se prekinu svi pregovori, da svakom odbrusimo u lice šta imamo i tu je kraj. Kada ih pitaš, pa dobro i šta onda? Onda nastane muk. Kada ih pitaš šta ćemo ako se strane kompanije povuku ili ako nam se prekine dotok investicija, takođe muk. Gde će ljudi da rade, da zarade platu, kako da prehranjuju porodice… Uvek muk. E, vidite, sve dok je muk i sve dok nudiš neodgovornost, a ne rešenje, ne možeš da pobediš Vučića, jer za razliku od svih njih oni žive od politike, a Vučić za politiku. To je ozbiljna razlika koja Vučiću daje prednost na svakim izborima i koja kandiduje njegovu politiku da bude sa tako snažnim poverenjem među ljudima. Ljudi traže rešenje, a opozicija ga ne nudi. To je ključ njihove propasti.

Narodni poslanik