Muke s malinama

O malini i mukama malinara objavljeno je izgleda najviše tekstova među temama agrarne proizvodnje u Srbiji. U tom mnoštvu niko do sada nije tako znalački, kritički i poučno govorio kao dr Aleksandar Leposavić iz Instituta za voćarstvo Čačak, u tekstu pod naslovom „Malinarstvo kao šah”, objavljenom 1. februara u „Politici”, u rubrici Pogledi. Pomenuo je i Zemljoradničku zadrugu u Arilju i znamenite ljude koji su zasnovali i razvili ovu profitabilnu proizvodnju na imanjima zemljoradnika.

Nadam se da pohvalu autoru neću narušiti ako mi ovaj prikaz posluži kao povod da u aktuelnim naporima za ostvarivanje Nacionalnog programa za preporod sela skrenem pažnju kako i jedan vrhunski moderni napredak proizvodnje seljaka mogu da zloupotrebe pohlepa i magična moć profita ako se seoska gazdinstva i njihova zadruga ne uvedu i ne organizuju u zadružni proizvodni društvenoekonomski sistem. Ni ariljska zadruga, koja je sagradila modernu hladnjaču, nije izbegla poslovnu golgotu pred mnogim umnoženim organizatorima, otkupljivačima, hladnjačarima, udruženjima. Zadruga je ostala sama. Svi su se mešali, samo nijedna zadružna asocijacija (zadružni savez) nije pokušala da okupi i udruži sve zadruge čiji članovi proizvode malinu (kao i druge proizvode) s ciljem da ovladaju celinom proizvodnje i plasmana, a čiji bi celokupni prihodi i ostale koristi pripadali zadružnom članstvu u celini, u skladu sa zadružnim principima.

Raspadom agrarnih sistema zadruge su ostale inferiorno podređene novim firmama, ili usamljene, bez međuzadružne saradnje na koju ih obavezuje jedan od zadružnih principa. Tako rade i nove, čak i one koje su dobile državnu pomoć pri osnivanju i niko nema uvid ni u njihov razvoj, ni u to da li su se i kako udružile. Ako se Zakon o zadrugama ne izmeni i dopuni u cilju zaštite primene zadružnih principa i vrednosti, zadruge će se i dalje kompromitovati i marginalizovati.

Lepo je videti kako raste broj zadruga, nemalo njih i uz novčanu pomoć države, ali koliko ih ostaje samo na pet osnivača i, umesto novih članova, samo sa kooperantima? Javnost hvali preduzimljive pojedince koji sami imaju svoje „kooperante” i otkup za tržište. Nema zadružnog izvoza, jer to mogu samo korporacije većeg poslovnog obima. Tako i zadrugarima i „kooperantima” ostaje otkupna cena, a veći deo zarade profitnim firmama. Niko zadruge ne upućuje u to da „otkup” nije njihov posao, nego da zajedno, velikom ponudom, postanu moćne na tržištu, ali ne samo mehanički zbir. Ne vidi se ima li ih koje se bave programima krupne robne proizvodnje zemljoradničkih gazdinstava i njihovim modernizovanjem. Zasnivanje i podsticaj razvoja modernih gazdinstava i njihovo zadružno udruživanje mogli bi da budu uspešan pristup oživljavanju ispražnjenih sela i oživljavanja teritorija, slično naseljavanju praznih kuća, koje već daje rezultate.

Branko Maričić,
član Nacionalnog tima za preporod sela