Strah od nezavisnog sudstva

Gotovo je neverovatno da stranke koje su 12 godina na vlast dolazile predstavljajući se kao borci za evropske vrednosti iz sve snage vode borbu protiv evropskih vrednosti. Bez imalo sumnje, nezavisno pravosuđe, kojem se oni na sav glas protive, spada među najuzvišenije evropske vrednosti. Neiskusan posmatrač bi mogao pomisliti da je reč o paradoksu. Ali ne! Uništavanje države i društva je najuzvišenija vrednost politike stranaka koje se bore protiv nezavisnog pravosuđa. Postoji mnoštvo dokaza da je njihova borba za evropske vrednosti od 5. oktobra 2000. do maja 2012. godine bila izgovor za opstanak na vlasti, kako bi, zarad lične koristi, nesmetano mogli da sprovedu potpuno uništenje privrede i rasprodaju najvažnije resurse države i naroda. I to pod izgovorom borbe za demokratizaciju društva.

Koji su ključni efekti te demokratizacije? Sve do 2000. godine građani Srbije su za organizovani kriminal i narko-mafiju znali samo iz holivudskih filmova i knjiga Marija Puza. Onda su došli: „surčinski klan", „Šljukin klan”, „zemunski klan”, „veternički klan”,  „Šarićev klan”… Narko-biznis je postao privredna grana. Ali narko-mafija nije jedini izum DOS-a. Iznedrili su privatizacionu mafiju. Stečajnu mafiju. Urbanističku mafiju. Medijsku mafiju. Reklamnu mafiju. A imali su i pravosudnu mafiju. Ova poslednja bila je kičma njihovog političkog sistema. Žila kucavica i glavni osigurač njihove vladavine, tokom koje je izvršena pljačkaška privatizacija, koja je bila zločin s predumišljajem. Stotine hiljada radnika ostalo je bez posla. I bez mogućnosti da se na sudu izbori za svoja prava, jer su sudovi stali na stranu tajkuna.

Da bi usavršila svoju pravosudnu hobotnicu, tadašnja vlast je 2006. godine usvojila Nacionalnu strategiju za reformu pravosuđa pod izgovorom da vrše usklađivanja sa novim Ustavom. Ta strategija se zasnivala na senžistovskim argumentima koje smo i tokom rasprave čuli od protivnika nezavisnog sudstva. Sve sudije se moraju razrešiti samo zato što su bile imenovane pre njihovog dolaska na vlast. Stalnost sudijske funkcije u takvom poimanju demokratije nije značila ništa. Tokom reizbora, bez posla je ostalo 837 sudija i 220 tužilaca. A ključni kriterijum za reizbor bio je taj da li su oni i njihove porodice podržavali tadašnju vlast.

Zašto je bila važna ova egzegeza? Da bismo se sporili o detaljima, moramo utvrditi principe. Moramo ustanoviti činjenice. Reforma pravosuđa je sprovedena da bi se zaštitila tadašnja vladajuća nomenklatura. Jer da je postojalo nezavisno sudstvo ne bi mogla da bude opljačkana i ugašena Razvojna banka Vojvodine, koja je u trenutku gašenja imala 27 milijardi dinara nenaplativih plasmana. Da smo imali nezavisno pravosuđe ne bi mogla da bude opljačkana i ugašena Tesla banka iz koje je nestalo 2,5 miliona evra. Da smo imali nezavisno pravosuđe ne bi moglo da nestane sedam milijardi dinara preko Fonda za razvoj novih (lažnih) tehnologija i još toliko preko Fonda za kapitalna ulaganja. Da smo imali nezavisno pravosuđe ne bi mogao da bude usvojen neustavni Statut Vojvodine, preko kojeg su godinama finansirane neustavne i nezakonite funkcije i institucije i pravljena država unutar države. Ne bi mogla da bude uništena kompletna vojvođanska i srpska privreda. Da smo imali nezavisno pravosuđe ne bi tajkuni mogli da postanu vlasnici cele Srbije, a pripadnici tadašnje vlasti najbogatija klasa u Srbiji.

Čuo sam kako na njihovim televizijama tvrde da novi pravosudni zakoni neće omogućiti sudijama da budu nezavisni, jer će im plate ostati male. Time protivreče sebi. Imala je Nata Mesarović platu od 402.000 dinara, i da li je pravosuđe bilo nezavisno? Nije! Bilo je specijalni knjigovodstveni biro za zaštitu tadašnjeg režima. Od desno orijentisane opozicije čuli smo i opasne ideje da je SNS trebalo da uhapsi i strpa u zatvor sve korumpirane sudije kad je došao na vlast. Tako oni vide politiku. Tako bi radili kad bi došli na vlast. Ponašali bi se kao vojna hunta. Hapsili bi i zatvarali bez odluke suda kao u srednjem veku.

Za razliku od opozicije, vladajuća većina, pokazuje da nije želela i ne želi da se meša u sudsku vlast. Naprotiv. Ova vlast pokazuje visoku demokratsku zrelost, jer pristaje da se odrekne prava, koje, istine radi, postoji u svim državama razvijenog Zapada – da zakonodavna vlast utiče na izbor sudija i tužilaca. Sudije i tužioci će ubuduće birati sami sebe. I više neće moći da imaju izgovor da moraju da osluškuju mišljenje javnog mnjenja, medija, ili politike. Njihova etika i sposobnosti biće jedino merilo njihove slobode.

Kad se sve ovo sumira, jasno je zašto se bivša vlast, današnja opozicija, protivi uspostavljanju nezavisnog pravosuđa. Ona se potajno nada da će nekada, u nekoj dalekoj budućnosti, ponovo uspeti da se domogne vlasti i smeta joj što neće moći da kontroliše pravosuđe kao nekada. Jer kad pravosuđe učinite nezavisnim, to je proces koji ne može da se vrati nazad. To neće dozvoliti ni Evropska unija, do čijeg mišljenja joj je jako stalo. Neće dozvoliti same sudije i tužioci. I što je najvažnije neće dozvoliti građani, jer će im nezavisno pravosuđe koje će nakon izglasavanja ovih zakona biti ustanovljeno, omogućiti da lakše, brže i kvalitetnije ostvare svoja prava.

Stari Rimljani su govorili neka živi pravda pa neka propadne svet. Stranke koje se protive uspostavljanju nezavisnog pravosuđa misle drugačije. One se vode maksimom: „Neka propadne Srbija da bi nama bilo dobro.” Ali, građani to neće dozvoliti. Nema boljeg sudije od građana na izborima.

Stručnjak za odnose s javnošću i narodni poslanik