Страх од независног судства

Готово је невероватно да странке које су 12 година на власт долазиле представљајући се као борци за европске вредности из све снаге воде борбу против европских вредности. Без имало сумње, независно правосуђе, којем се они на сав глас противе, спада међу најузвишеније европске вредности. Неискусан посматрач би могао помислити да је реч о парадоксу. Али не! Уништавање државе и друштва је најузвишенија вредност политике странака које се боре против независног правосуђа. Постоји мноштво доказа да је њихова борба за европске вредности од 5. октобра 2000. до маја 2012. године била изговор за опстанак на власти, како би, зарад личне користи, несметано могли да спроведу потпуно уништење привреде и распродају најважније ресурсе државе и народа. И то под изговором борбе за демократизацију друштва.

Који су кључни ефекти те демократизације? Све до 2000. године грађани Србије су за организовани криминал и нарко-мафију знали само из холивудских филмова и књига Марија Пуза. Онда су дошли: „сурчински клан", „Шљукин клан”, „земунски клан”, „ветернички клан”,  „Шарићев клан”… Нарко-бизнис је постао привредна грана. Али нарко-мафија није једини изум ДОС-а. Изнедрили су приватизациону мафију. Стечајну мафију. Урбанистичку мафију. Медијску мафију. Рекламну мафију. А имали су и правосудну мафију. Ова последња била је кичма њиховог политичког система. Жила куцавица и главни осигурач њихове владавине, током које је извршена пљачкашка приватизација, која је била злочин с предумишљајем. Стотине хиљада радника остало је без посла. И без могућности да се на суду избори за своја права, јер су судови стали на страну тајкуна.

Да би усавршила своју правосудну хоботницу, тадашња власт је 2006. године усвојила Националну стратегију за реформу правосуђа под изговором да врше усклађивања са новим Уставом. Та стратегија се заснивала на сенжистовским аргументима које смо и током расправе чули од противника независног судства. Све судије се морају разрешити само зато што су биле именоване пре њиховог доласка на власт. Сталност судијске функције у таквом поимању демократије није значила ништа. Током реизбора, без посла је остало 837 судија и 220 тужилаца. А кључни критеријум за реизбор био је тај да ли су они и њихове породице подржавали тадашњу власт.

Зашто је била важна ова егзегеза? Да бисмо се спорили о детаљима, морамо утврдити принципе. Морамо установити чињенице. Реформа правосуђа је спроведена да би се заштитила тадашња владајућа номенклатура. Јер да је постојало независно судство не би могла да буде опљачкана и угашена Развојна банка Војводине, која је у тренутку гашења имала 27 милијарди динара ненаплативих пласмана. Да смо имали независно правосуђе не би могла да буде опљачкана и угашена Тесла банка из које је нестало 2,5 милиона евра. Да смо имали независно правосуђе не би могло да нестане седам милијарди динара преко Фонда за развој нових (лажних) технологија и још толико преко Фонда за капитална улагања. Да смо имали независно правосуђе не би могао да буде усвојен неуставни Статут Војводине, преко којег су годинама финансиране неуставне и незаконите функције и институције и прављена држава унутар државе. Не би могла да буде уништена комплетна војвођанска и српска привреда. Да смо имали независно правосуђе не би тајкуни могли да постану власници целе Србије, а припадници тадашње власти најбогатија класа у Србији.

Чуо сам како на њиховим телевизијама тврде да нови правосудни закони неће омогућити судијама да буду независни, јер ће им плате остати мале. Тиме противрече себи. Имала је Ната Месаровић плату од 402.000 динара, и да ли је правосуђе било независно? Није! Било је специјални књиговодствени биро за заштиту тадашњег режима. Од десно оријентисане опозиције чули смо и опасне идеје да је СНС требало да ухапси и стрпа у затвор све корумпиране судије кад је дошао на власт. Тако они виде политику. Тако би радили кад би дошли на власт. Понашали би се као војна хунта. Хапсили би и затварали без одлуке суда као у средњем веку.

За разлику од опозиције, владајућа већина, показује да није желела и не жели да се меша у судску власт. Напротив. Ова власт показује високу демократску зрелост, јер пристаје да се одрекне права, које, истине ради, постоји у свим државама развијеног Запада – да законодавна власт утиче на избор судија и тужилаца. Судије и тужиоци ће убудуће бирати сами себе. И више неће моћи да имају изговор да морају да ослушкују мишљење јавног мњења, медија, или политике. Њихова етика и способности биће једино мерило њихове слободе.

Кад се све ово сумира, јасно је зашто се бивша власт, данашња опозиција, противи успостављању независног правосуђа. Она се потајно нада да ће некада, у некој далекој будућности, поново успети да се домогне власти и смета јој што неће моћи да контролише правосуђе као некада. Јер кад правосуђе учините независним, то је процес који не може да се врати назад. То неће дозволити ни Европска унија, до чијег мишљења јој је јако стало. Неће дозволити саме судије и тужиоци. И што је најважније неће дозволити грађани, јер ће им независно правосуђе које ће након изгласавања ових закона бити установљено, омогућити да лакше, брже и квалитетније остваре своја права.

Стари Римљани су говорили нека живи правда па нека пропадне свет. Странке које се противе успостављању независног правосуђа мисле другачије. Оне се воде максимом: „Нека пропадне Србија да би нама било добро.” Али, грађани то неће дозволити. Нема бољег судије од грађана на изборима.

Стручњак за односе с јавношћу и народни посланик