Kosovo je Srbija

Posle više od pola veka savremene krize oko statusa Kosova, danas je neporeciva istina da Albanci i njihovi saveznici ne žele sporazum sa Srbijom. Iz različitih, često pragmatičnih, razloga oni žele da prihvatanje bezuslovne nezavisnosti Kosova bude instrument za dalje obespravljivanje i asimilaciju srpskog naroda širom Balkana i rasparčavanje Srbije. Formalne veze Kosova i Srbije ili „istorijski sporazum” (makar simbolična podela pokrajine) odbijani su samo iz želje da Srbija bude ponižena i konačno uništena.

Danas vidimo da je decenijski napor naše države propao. Javno, naše vlasti su pokušavale da po svaku cenu sačuvaju makar i formalni suverenitet Srbije. Tajno, one su pregovarale oko priznanja nezavisnosti albanske države na Kosovu, tražeći nekakve ustupke za Srbiju. Bezmalo sve naše vlade bile su spremne da prihvate makar i simboličnu podelu pokrajine. Loš položaj Srbije, činjenica da je naša zemlja visokozavisna od država koje podržavaju albanski nacionalni projekat, kao i fenomen ogromnog albanskog populacionog rasta prisiljavali su sve razumne ljude na razgraničenje dve nacije, pa i po cenu teških odricanja. Trend populacionog rasta Albanaca je u međuvremenu zaustavljen, a njihovo iseljavanje i veći pad nataliteta nego u ostatku Srbije tokom prethodne decenije (!), otklonili su razloge za paničnu politiku koja je pre dvadeset i trideset godina bila najcelishodnija. O tome šta smo sve izgubili zbog neuspeha svih naših politika tek treba doneti celovit sud.

Sve pokušaje da se sporazumemo sa susednim nacionalizmima – tamo gde još imamo otvorena državna i nacionalna pitanja – sprečavaju SAD i saveznici. Tri puta smo imali sporazum sa Bošnjacima (1991, 1992. i 2006. godine), dva puta sa Hrvatima (1991, 2017), bar jednom sa Albancima (2018), ali mir su svaki put srušile vlade iz Vašingtona, Londona ili Berlina. Cilj je – to je danas očigledno – da Srbija kao ontološki i civilizacijski neprijatelj bude ponižena, teško ranjena i konačno ukinuta kao država. To treba da bude opomena za druge male narode  i model zavojevanja neprijateljskih država. Ova politika, koju je u prošlosti prema Srbima vodio još i Hitler, znak je slabosti SAD i saveznika, ali Srbiji kao maloj zemlji to malo može da znači. Izvesno je da je našim balkanskim neprijateljima izostanak sporazuma manje bitan nego nama. Za njih su devedesete godine „zvezdana epoha” nacionalnog „rađanja”. Iako, ispunjeno porazima, zbog čega im je najvažnije pobede doneo NATO, ovo ratovanje je za njih isto što je za naše stare bila Kosovska bitka iz 1389. godine.

Vreme je da usvojimo novu politiku. Od formalnog insistiranja na suverenitetu i nedostatka stvarne politike – ukoliko se ikada ukaže prilika da Srbija ponovo uspostavi suverenost nad pokrajinom – nema mnogo koristi. Potomci će nam se smejati.  Priznanje, baš kao i ideja o istorijskom sporazumu i podeli (sa suverenitetom Srbije nad pet svetinja) takođe je danas neprimerena – potomci će nas se, učinimo li to, stideti.

Zato mi moramo da sačuvamo san srpskog naroda, njegov nacionalni mit, identitet, dostojanstvo i nadu u budućnost. Nama su SAD, NATO i Albanci odavno oduzeli vlast nad Kosovom, ali sada žele da nam otmu i ideološke temelje državnosti i razloge postojanja.

Ostaje nam zaustavljanje pregovora. Privremeno tolerisanje dostignutog nivoa kosovske samostalnosti i neprekidan rad na njegovom osporavanju, koji za sada isključuje samo oružani sukob. Leon Gambeta je pre 150 godina rekao kako Francuzi nikada ne govore o otetim oblastima Alzasu i Loreni, ali svaki dan rade kako bi ih oslobodili. Ukratko, reč je pre svega o pasivnom otporu. Cilj treba da bude javan i jasan. Kada dođe prilika – kada ojačamo, pripremimo se, kada obnovimo stanovništvo velikom demografskom reformom, kada rešimo status srpskog naroda u BiH i Crnoj Gori, kada nastupi povoljno vreme na Kosovu i Metohiji i u svetu – neka nova, reformisana srpska vojska će u vojno-policijskoj akciji ući u pokrajinu i izaći na granice na Prokletijama i Šari. Sve vođe i pripadnici tzv. OVK – ukoliko tada budu još živi – biće uhapšeni, a zločinci suđeni. Svi spomenici iz rata – osim onih podignutih žrtvama – biće javno srušeni. Albancima će biti ponuđen isti onaj status koji uživaju Srbi u Republici Hrvatskoj. Naravno, isključivo onima koji imaju srpske pasoše i sposobni su da polože ispit iz srpskog jezika i istorije.

Čekaćemo decenijama, vek ili dva... Čekali smo bezmalo pola milenijuma. Uspećemo, ako budemo verovali. Kao i prošli put. Cena nije bitna, pošto su naši evropski i američki „partneri” do sada sve drugo učinili bezvrednim. Cilj je da se promenimo, oporavimo i uzdignemo. To nije put odbrane Kosova, već nacionalnog opstanka. Kosovo nije zemlja, već zavet, ali i instrument obnove. Zato više ne sme  biti povlačenja.

Napredni klub

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista