Spomen u slavu Karađorđevih ustanika

Pančevo – „U osvećenu stvar se ne dira”, reči su brigadnog generala Petra Terzića. On je verovao da će tako obeshrabriti uklanjanje krsta posvećenog Svetoj Trojici i podignutog u slavu Prvog srpskog ustanka, a osvećenog pod okriljem noći 1. septembra 1804. godine na Velikoj pijaci u Pančevu, današnjem Gradskom parku. Svršenim činom, pred koji su stavljene ondašnje vojne vlasti, impozantni spomen je ostao na svom mestu punih 137 leta, sve do 1941. godine, kada je po naređenju uprave grada, sastavljene od folksdojčera, uklonjen. Na dva veka od ustanka, 2004. godine, krst je obnovljen. Tako su se Pančevci dostojno odužili Karađorđu. Pored impozantne svetinje od ružičastog mermera uvek ima šetača, ali niko od upitanih ne zna da kaže o kakvom je spomeniku reč.

Strašno je, svi će uglas, „kako mi malo znamo i ništa ne poštujemo i ne čuvamo”. Teško se vraćamo u istoriju, a i trebalo bi da bude nekog natpisa o čemu se ovde radi. Tako bi, bar oni koji žele, saznali nešto, primećuju anketirani. Oni malo znaju o tome da su njihovi preci na čelu sa Srpskom crkvenom opštinom, smogli snage da u slavu Karađorđeve pobede nad Turcima podignu krst visok 48 stopa (15,84 metra). A to je, po nekim istorijskim izvorima, prvi spomenik u Srbiji podignut u čast ustanka i treba da podseća na bratstvo Srba s ove i one strane Dunava. A iz dnevničkog zapisa profesora Đorđa Živanovića se može saznati i da je na istom mestu zapravo viđen drugi krst – rimokatolički.

„Rimokatolička vera je bila državna, a pravoslavno stanovništvo u većini. Taj spor oko prvenstva rešio je brigadni general Petar Terzić i sam pravoslavac. Savetovao je ovdašnjem proti Andreji Arsenoviću da preko noći nekako slože delove krsta”, pribeležio je Živanović koji je i očevidac njegovog uklanjanja na početku Drugog svetskog rata. Jer, to mesto je u ratu zatrebalo vlastima za grobnicu 10 folksdojčera, pa je izdato naređenje da se krst demontira i odnese. Nisu pomogli ni argumenti da je izuzetno vredan, da su ispod njega primane posete austrijskih careva, a vojnici se zaklinjali i polazili u boj za Lombardiju, na Rajnu i Konstancu... da je zemljište crkvena imovina.

Pismom je o namerama za njegovo uklanjanje obaveštena i Patrijaršija, a episkop Valerijan je odgovorio „da je dobro da ne ruše i samu crkvu”. Kada je vlast zapretila da će krst razneti bombom, po molbi crkvene opštine, kamenorezac Marinković je demontirao masivni krst od 108 delova, koji su preneseni u portu hrama Uspenja Presvete Bogorodice, a sam krst unesen u crkvu i celivan. U dnevniku prof. Živanovića sačuvano je i mišljenje ondašnjih Srba o uklanjanju krsta.

„I tako su naši sugrađani Nemci, uklanjanjem ove drevne svetinje srpskog naroda, pokazali dva značajna uspeha: jedan je što su pred svetom pokazali stepen svoje trpeljivosti i kako se ljubav ljubavlju vraća, drugi – što je na mestu jednog materijalnog krsta podignuto više miliona krstova u srcima svih Srba, a ti krstovi odolevaju svakoj sili.”