Parkur

Izraz ljudi koji se šetaju po likovnim galerijama otkriva loše prikriveno razočaranje pred činjenicom da tu vise jedino slike. (Valter Benjamin, „Jednosmerna ulica“)

Čak i onaj ko ne zna da zna za „parkur“ (parkour, fr. – preći preko ili kroz), video ga je u francuskim filmovima Taksi (1998) i Trinaesti distrikt (2004), Jamakaši (2001) i Jamakaši, kći vetra (2004), koje je producirao Lik Beson, ili u filmu Kazino rojal (2006), ili u muzičkim spotovima Madone (Jump ili Hung Up), Dejvida Guete, Erika Prajdza...

Za početak, zamislite, naspram neba, između krovova nebodera visoko iznad blistavog bulevara, u smelom skoku, figuru koja čini sintezu Tarzana u Njujorku, nindže, kung-fu borca svih životinjskih stilova, cirkuskog akrobate, olimpijskog gimnastičara i superheroja kao što je Derdevil...

Da prekratimo svaku nedoumicu: parkur – slobodno trčanje, „trasiranje“ – jeste umeće gradskog pešaka da se kreće najvećom mogućom brzinom, bez zastajanja i zaobilaženja, prevladavanjem prepreka, ma koliko nesavladive izgledale. kroz bilo kakvu urbanu zonu, služeći se isključivo sposobnostima sopstvenog tela, uz pomoć bilo koje sportske, borilačke, planinarske, plesačke ili druge veštine, prikladne savladavanju terena pred sobom. Kao da ga đavoli gone, čak i kad nije tako.

Pod tim imenom izmislila ga je 1988, u pariskom predgrađu Lis, grupa tinejdžera, rukovođena danas legendarnim Davidom Belom i Sebastijanom Fukanom. Bili su u stanju da trče, skaču, veru se i premeću preko krovova, uličnih „kanjona”, cevovoda – praktično bilo čega što čini modernu urbanu sredinu. Posedovali su izuzetnu fizičku okretnost i spremnost, pa je Bel, recimo, bio u stanju da preskače vozila i razdaljine od po devet metara između krovova.

„Traseri” taj fluidni prelaz iz elementa u element pokreta, tako raznorodnih veština kao što su kapuera, kung-fu, akrobatika, gimnastika, opisuju kao „prelaz preko prepreka“, „umetnost pokreta“ ili „umetnost zametanja“.

Iako se brzo raširio po svetu i deo ga klubova smatra ekstremnim sportom, značajan deo „trasera“ insistira na skladu duh/telo, ali i na odsustvu bilo kakvog takmičarskog duha. Grupe su, uglavnom, okrenute samousavršavanju individue i same veštine, koja je još uvek u povoju, ali i stanju previranja („slobodno trčanje“ Fukan odvaja od Belovog „parkura“, a ovo se opet distancira od „trikeraja“, alternativnog sportskog pokreta koji objedinjuje borilaštvo, gimnastiku, brejkdens, kapueru, itd. Ono što ih sve ujedinjuje jeste prezir prema eliti, bilo kakvoj selekciji ili hijerarhiji među traserima, besmislu reči pobeda ili poraz, rivalitetu. „Parkur” ne pripada korporacijama, sponzorima, medijima i ljudima koji bi da ga „gledaju kod kuće“. Oni vrednuju „uzajamno poštovanje i solidarnost u napredovanju, kako pojedinaca, tako i zajednice“ (Džulijan Donovan). 

Poput Balzakovog Ežena de Rastinjaka, i „traseri“ izazivaju Grad. Samo, oni su onaj mnogo opasniji Rastinjak, koga ne možete prosto potkupiti titulom aristokrate ili imanjem bogataša. Budući da pripadaju uglavnom siromašnim slojevima, za koje su čak i lična vozila nedostižan san, oni imaju za šta da krive Grad: on je malobrojnima majka, a masi maćeha. Grad je opasan, grad je zver i džungla koja je krije.

Novouvedeno naplaćivanje ulaznice čak i u sabornu Guču (grad!?), potvrđuje status Grada kao (amfi)teatra, muzeja, galerije, dakle najpre riznice – koju posvećeni mogu posetiti i u njoj uživati. Može li se prigovoriti drugima što ga doživljavaju kao lokaciju dostojnu pljačke i, najzad, zatiranja?

(/slika2)Ipak (za sada) „traser“ bira da se ne sveti. Usred pariskog saobraćajnog kolapsa, kada autobus ne stigne, David Bel, bivši marinac, magacinski radnik, noćni čuvar, iz svog predgrađa do svog posla u centru Pariza, uspešno primenjuje „prirodni metod“ – jureći preko krovova, zidova i ostalih gradskih zapreka, prestižući bilo koji autobus. Aplauz sredine, koji je tom prilikom pobrao, lansira ga do uspešnih profesija sportskog trenera, kaskadera i glumca. Ovaj Rastinjak nam ukazuje na evolucioni aspekt „parkura“: civilizacija Grada danas stvara novog (nat)čoveka, homo metropolis parkuriensisa, savršeno adaptiranog pešaka koji je, lišen ikakvih tehnoloških produžetaka, u stanju da preživi napore, opasnosti i horore sopstvene metropole.

U „trasiranju“ najzad sve sportske, borilačke, pa čak i plesne veštine, i/ili njihovi elementi, pronalaze svoju univerzalnu, pravu korist, u sintezi koja je onoliko lična koliko su to sposobnosti duha i tela individue da ih prihvate, primene i korisno iskombinuju. Naravno, smisao „parkura” i dalje je teško uhvatljiv, baš kao što je to i sam „traser” u svom okruženju.
Postoje neki „elementi filozofije slobodnog trčanja”, ali i ono samo je još toliko mlado koliko i njegovi najmlađi takmičari, pa mu ne treba previše prigovarati zbog pozerskih detinjarija polupresno preuzetih iz samurajske/zen etike, estetike i metafizike.

Za sada „parkur“ oprezno izbegava (ili skriva) bilo kakvu formu društvenog angažmana, ali Sebastijan Fukan (pojavljuje se u ulozi bombaša Molake kojeg goni agent 007 u najnovijem filmu Kazino Rojal) kao „teoretičar“ pokreta, okreće kormilo u pravcu umetnosti. Slobodno trčanje teži „savršenoj fluidnosti i čistom gestu“ (Rađanje umetnosti), što ga stavlja rame uz rame sa Etjenom Dekruom i ionako prilično nejasnim fizičkim teatrom.

Dobri duh naše avangarde Branko Vučićević podseća da naš konceptualni i performans umetnik Neša Paripović (1942), u svom filmskom eksperimentu NP 1977 (1977) beleži sopstvene, veoma preparkurovske, skokove preko krovova i veranje uz zidove: „Suština Paripovićeve umetnosti može se podvesti pod sintagmu ’postajanje umetnošću’ pod kojom podrazumevamo nerastavljivu strukturu umetničke aktivnosti i bivanja umetnikom koja destabilizuje granicu između svakodnevne životne prakse i stvaranja umetnosti.”