Februarske dileme

Buridanov magarac će, zasigurno, da preživi ako izabere makar jedan plast sena. Pitanje je, ipak, koji od ponuđena dva. Kad je Kosovo u pitanju, to se pretvara u antičku dramu, a sankcije majci Rusiji u hamletovsko pitanje.

Zapad je izneo pred nas samo jedan naramak sena, sa porukom: uzmi ili ostavi. Kako da uzmemo, a kako da ostavimo? E sad, majstore, ti si na potezu. Premijerka onomad reče kako si najpismeniji čovek u zemlji, pa hajde piši između redova. Da se Vlasi, pardon Rusi, ne sete.

Brižljivo gajena rusofilija sada i nije baš poželjna. Izuzev one „srećne” televizije, čiji je master iza zidina Kremlja. Ili one „jedinice”, sentimentalne prema Zapadu. U svemu tome Srbin je homo dupleks. Doktor Džekil je za hirurško rešenje, ono najpraktičnije, a mister Hajd bi  delovao desnicom pravo u glavu, pa makar svi slavno izginuli. Bolje grob nego rob, odjekuje još od marta 1941. Ili bolje od ultimatuma 1914. Knjaz Miloš je naučno dokazao kako se iz ropstva može izbaviti, dok nema tog baje koji se iz groba može iščupati. Ako ne računamo neke glasače.

Još jedna dilema se nadvila nad Srbijom. Onom fudbalskom. Džaja ili Vidić. Čim se pojavila legenda koja pretenduje da bude El Libertador srpskog fudbala od raznih secikesa, vlast je brzo odustala od bivšeg ministra i istakla jednu drugu legendu, koja se već oprobala u fudbalskom funkcionerstvu. I sad, lopta je okrugla, ili što kažu južnjaci: „Ne se znaje, Zare igra.” Možda je lopta i okrugla, ali narod je na tri ćoška, mada ni sa jednog ne odlučuje, jer je maloletan. Znači, biće kako Tata kaže.

Možda bi se narod i pitao, da se nije zabavio o svom jadu. Ovom skupoćom.

A onamo namo za brda ona, bira se novi knjaz. Nema tog glogovog koca, koji bi sprečio Mila da se povampiri.