Kako smanjiti vlast

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, avgusta – Bolje bi bilo da nije toliko porastao, kad bih mogla ja bih ga smanjila – poverila se prijateljici, putnica u vašingtonskom metrou, koja bi da sina vrati u doba majčinske kontrole. Želju sličnu njenoj, iskazuju i mnogi ovdašnji stručnjaci kad govore o – šefu Bele kuće.

Džordž Buš je prerastao dimenzije koje su mu odredili očevi nacije i izmetnuo se u lidera koji pojedinim samovoljnim potezi baca u očaj otadžbinu – konstatuju. Usred izborne sezone, kad kao kandidati za predsednika SAD politički ubrzano rastu i demokrata Barak Obama i republikanac Džon Mekejn, analitičari zabrinuti postojećim stanjem sugerišu da bi glavni cilj pobednika u tom duelu trebalo da bude – smanjivanje nadležnosti koje im sadašnji šef države ostavlja u nasleđe.

Dugi „dan posle”

Ako smanji moć najviše izvršne funkcije, budući predsednik će povećati moć i zakonodavne i sudske vlasti, a olakšaće i život sunarodnicima – smatraju eksperti. Novi lider, ko god bio od dvojice finalista, rasteretio bi tako i samog sebe – dodaju cinici, aludirajući na primedbe koje izborni štabovi daju rivalskom favoritu: da Obama (47) „nije dovoljno iskusan” a da Mekejn (72) „nije više u punoj snazi”…

Buš je, podsećaju hroničari, za sebe izdejstvovao najveća ovlašćenja u modernoj američkoj istoriji, posle mandata Ričarda Niksona koji je 1974. upravo zbog takvih preterivanja (prisluškivanja izbornih suparnika) bio prinuđen da podnese ostavku. Nadležnosti je aktuelni predsednik proširio posle terorističkih atentata 11. septembra 2001, ali je bezbednosne vanrednosti održao sve do sada, kao da se kalendar zaustavio na „danu posle”, kako je konstatovao „Njujork tajms”.

Demokratija je poprimila, stoga, obrise „dekretokratije”, s nizom predsednikovih javnih i tajnih uredbi za preuređivanje sistema. Iako velikih terorističkih udara na SAD otad nije bilo, Buš je dekretima suzio građanske slobode, na kojima se ova zemlja uzdizala, omogućio da se bez sudskog naloga prisluškuju građani, omogućio uspostavljanje tajnih zatvora CIA po inostranstvu, oglušio se u Gvantanamu o međunarodne konvencije za zaštitu ratnih zarobljenika, dok je u međuvremenu poveo i rat protiv Iraka, pozivajući se na nedovoljno proverene naznake obaveštajaca koje su se ispostavile netačnim…

Sporenja „proširenog” predsednika sa „stisnutim” parlamentom učestalo su dovodila do blokade mera neophodnih za regulisanje odnosa u društvu. Istovremeno, jednostrani potezi Bele kuće u spoljnoj politici drastično su smanjili prestiž zvanične Amerike u svetu.

Ni robustnijeg lidera, ni krhkijih rezultata – ističu komentatori. Ukazuju, pri tom, i na ekonomska posrtanja, od kojih se neka povezuju s neodmerenostima izvršne vlasti. Na primer – delimični uticaj iračkog rata na poskupljenje nafte, kao i olakost u postupcima kompanija za promet hipotekama, pod državnim okriljem, koja je dovela do krize na tržištu nekretnina.

Svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje – stara je poslovica, čije dejstvo često ne uvažava raznolikosti zbivanja i sudbina. Ali, potpredsednik uticajnog vašingtonskog Instituta Kejto Džin Hili nalazi ovde njene „žigove”.

Po njemu, u Americi je rasprostranjena „idolatrija prema predsedniku”. Birači lideru pripisuju moći koje mu po Ustavu ne pripadaju, kandidati na izborima obećavaju više nego što mogu da urade, pojedini i političari i naučnici u vođi vide „arbitra” složenih zbivanja, dok on sebe povremeno doživljava kao da je „bogomdan”.

O tome je Hili napisao knjigu pod naslovom „Kult predsednikovanja: opasna predanost Amerikanaca izvršnoj vlasti” a upravo je tu tezu sažeo člankom u „Kriščen sajens monitoru”. Navodi niz primera rasprostiranja predsednikovanja „preko gubera” kao da se radi o „mesiji, predvodniku osećajnosti ili treneru nacionalne egzistencije”.

Takvom stanju doprinosi mnenje da je lider nadležan i za stanje duha nacije, da je neka vrsta „cara njene duše”. A nadležnosti su mu, objašnjava, znatno prozaičnije – da „verodostojno primenjuje zakone, brani zemlju od spoljnog napada i vetom se suprotstavi parlamentu kad smatra da su poslanici granice Ustava”…

Očekivanje preokreta

Tvorci Ustava, donetog pre 220 godina, propovedali su skromnost, podseća autor. O predsedniku, kaže, nisu nikad mislili kao o „nacionalnom vođi”, jer su se pribojavali da takvo titulisanje „povećava mogućnosti za autoritarnu vlast demagoga koji bi mogao da stvori atmosferu krize da bi povećao svoju vlast” .

Nova vremena, novi običaji. Savremeni lideri nastoje, naročito u izbornoj ili kriznoj sezoni, da se uzdignu iznad „suvoparnosti”. Pa i iznad – i normi i stvarnosti.

Buš je „izrastao” u tom stilu, kojim je umanjio i veru sunarodnika u produžetak inspirativnog „američkog sna” i ugled Vašingtona u svetu. Od njegovog naslednika se očekuje da pokuša da stvari preokrene, to jest – unormali. Da potkreše zaostavštinu nagomilane izvršne vlasti. Da sebe kao predsednika „smanji” do realnog i propisanog nivoa.