Како смањити власт

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, августа – Боље би било да није толико порастао, кад бих могла ја бих га смањила – поверила се пријатељици, путница у вашингтонском метроу, која би да сина врати у доба мајчинске контроле. Жељу сличну њеној, исказују и многи овдашњи стручњаци кад говоре о – шефу Беле куће.

Џорџ Буш је прерастао димензије које су му одредили очеви нације и изметнуо се у лидера који појединим самовољним потези баца у очај отаџбину – констатују. Усред изборне сезоне, кад као кандидати за председника САД политички убрзано расту и демократа Барак Обама и републиканац Џон Мекејн, аналитичари забринути постојећим стањем сугеришу да би главни циљ победника у том дуелу требало да буде – смањивање надлежности које им садашњи шеф државе оставља у наслеђе.

Дуги „дан после”

Ако смањи моћ највише извршне функције, будући председник ће повећати моћ и законодавне и судске власти, а олакшаће и живот сународницима – сматрају експерти. Нови лидер, ко год био од двојице финалиста, растеретио би тако и самог себе – додају циници, алудирајући на примедбе које изборни штабови дају ривалском фавориту: да Обама (47) „није довољно искусан” а да Мекејн (72) „није више у пуној снази”…

Буш је, подсећају хроничари, за себе издејствовао највећа овлашћења у модерној америчкој историји, после мандата Ричарда Никсона који је 1974. управо због таквих претеривања (прислушкивања изборних супарника) био принуђен да поднесе оставку. Надлежности је актуелни председник проширио после терористичких атентата 11. септембра 2001, али је безбедносне ванредности одржао све до сада, као да се календар зауставио на „дану после”, како је констатовао „Њујорк тајмс”.

Демократија је попримила, стога, обрисе „декретократије”, с низом председникових јавних и тајних уредби за преуређивање система. Иако великих терористичких удара на САД отад није било, Буш је декретима сузио грађанске слободе, на којима се ова земља уздизала, омогућио да се без судског налога прислушкују грађани, омогућио успостављање тајних затвора ЦИА по иностранству, оглушио се у Гвантанаму о међународне конвенције за заштиту ратних заробљеника, док је у међувремену повео и рат против Ирака, позивајући се на недовољно проверене назнаке обавештајаца које су се испоставиле нетачним…

Спорења „проширеног” председника са „стиснутим” парламентом учестало су доводила до блокаде мера неопходних за регулисање односа у друштву. Истовремено, једнострани потези Беле куће у спољној политици драстично су смањили престиж званичне Америке у свету.

Ни робустнијег лидера, ни крхкијих резултата – истичу коментатори. Указују, при том, и на економска посртања, од којих се нека повезују с неодмереностима извршне власти. На пример – делимични утицај ирачког рата на поскупљење нафте, као и олакост у поступцима компанија за промет хипотекама, под државним окриљем, која је довела до кризе на тржишту некретнина.

Сваки народ има власт какву заслужује – стара је пословица, чије дејство често не уважава разноликости збивања и судбина. Али, потпредседник утицајног вашингтонског Института Кејто Џин Хили налази овде њене „жигове”.

По њему, у Америци је распрострањена „идолатрија према председнику”. Бирачи лидеру приписују моћи које му по Уставу не припадају, кандидати на изборима обећавају више него што могу да ураде, поједини и политичари и научници у вођи виде „арбитра” сложених збивања, док он себе повремено доживљава као да је „богомдан”.

О томе је Хили написао књигу под насловом „Култ председниковања: опасна преданост Американаца извршној власти” а управо је ту тезу сажео чланком у „Кришчен сајенс монитору”. Наводи низ примера распростирања председниковања „преко губера” као да се ради о „месији, предводнику осећајности или тренеру националне егзистенције”.

Таквом стању доприноси мнење да је лидер надлежан и за стање духа нације, да је нека врста „цара њене душе”. А надлежности су му, објашњава, знатно прозаичније – да „веродостојно примењује законе, брани земљу од спољног напада и ветом се супротстави парламенту кад сматра да су посланици границе Устава”…

Очекивање преокрета

Творци Устава, донетог пре 220 година, проповедали су скромност, подсећа аутор. О председнику, каже, нису никад мислили као о „националном вођи”, јер су се прибојавали да такво титулисање „повећава могућности за ауторитарну власт демагога који би могао да створи атмосферу кризе да би повећао своју власт” .

Нова времена, нови обичаји. Савремени лидери настоје, нарочито у изборној или кризној сезони, да се уздигну изнад „сувопарности”. Па и изнад – и норми и стварности.

Буш је „израстао” у том стилу, којим је умањио и веру сународника у продужетак инспиративног „америчког сна” и углед Вашингтона у свету. Од његовог наследника се очекује да покуша да ствари преокрене, то јест – унормали. Да поткреше заоставштину нагомилане извршне власти. Да себе као председника „смањи” до реалног и прописаног нивоа.