Samoumrtvljavanje

Za 2. septembar najavljen je nastavak zasedanja Skupštine Srbije i optužbe ko opstruiše rad parlamenta su počele. Ili tačnije, nisu ni prekidane, osim na kratko, za vreme odmora. Premijer Mirko Cvetković izjavio je da opozicija opstruiše Skupštinu i da to nanosi veliku štetu državi. Radikali su odgovorili saopštenjem da za sve što se dešava u državi odgovornost snosi vladajuća većina. „Zasedanje Skupštine nije prekinuto zbog opstrukcije opozicije, već zbog opstrukcije i bezobzirnosti vlasti, koja je uhapsila Radovana Karadžića a zatim i zbog tobože drugih političkih razloga pomerila skupštinsko zasedanje za više od mesec dana.”

Dragoljub Mićunović, predsednik Političkog saveta DS-a, izjavio je da „opozicija zbog kraha svoje politike protivljenja evropskim integracijama sada mora da traži novo političko i ideološko uporište i tako pronađe izlaz iz slepog koloseka”.

Ove izjave pokazuju da nije jednostavan odgovor na pitanje ko opstruiše parlament, opozicija koja uvek ima manje od 126 glasova ili vlast koja nekada ima i manje od 126 glasova, a nekada i 142 glasa.

Miljenko Dereta, direktor Građanskih inicijativa, kaže da se Poslovnik ne poštuje. „Zato je važna uloga spikera, a kod nas je sve na silu. Nigde manjina ne onemogućava rad većini”. On podseća da je u Italiji bilo nekoliko primera opstrukcije donošenja zakona, ali da kod nas nikome nije u interesu da prekida rad parlamenta. „Opozicija hoće da vidi dokle će država da izdrži, ali i vlasti izgleda odgovara da ne rade. Ona insistira na svojim programima i pušta opoziciju koja bi na novim izborima loše prošla. Opozicija se preigrala jer i ako se raspišu novi izbori predsednik Republike ostaje.”

Vladimir Goati, direktor „Transparentnost Srbija”, kaže da po Ustavu predsednik Republike, na obrazložen predlog vlade, može raspustiti Skupštinu. „Samo posle četiri dana zasedanja odložen je rad parlamenta, što je samoumrtvljavanje, kako bi rekao Borisav Pekić. Ne verujem da će sada u nastavku rada situacija promeniti, a opstrukcija bi mogla da se spreči ako se striktno poštuje Poslovnik. Kaže se da je parlament slika društva. Da je tako ono se nikada ne bi menjalo. Parlament mora biti uzor društva kao što je i u Istočnoj Evropi.”

Goati misli da bi novi izbori bili ogroman gubitak za zemlju i materijalno i vremenski. „Tako izgubljeno vreme je nenadoknadivo i to ne ide ni opoziciji u korist. Ni u Istočnoj ni u Zapadnoj Evropi opozicija ne pokušava da blokira parlament, ali tamo nema ni antisistemskih partija. Sredinom osamdesetih godina bilo ih je i u Italiji i Francuskoj. To su bile komunističke partije koje su htele drugačiji politički poredak. Na Zapadu opozicija otežava donošenje „osetljivih” zakona, ali ne radi to beskonačno. U Velikoj Britaniji opozicija je sprečavala donošenje zakona tako što su pokušavali da pronađu prebege jer su konzervativci glasali za laburističke predloge i obrnuto da se ne bi doneo neki zakon. Ni u okruženju nema primera blokiranja rada parlamenta. U Crnoj Gori se sada opstruiše rad parlamenta ali se ne blokira”, kaže Goati.

Cvjetin Milivojević, direktor PR Agencije „Pragma”, kaže da u okruženju opstrukcija u „rukavicama” zakonski postoji samo u parlamentu Bosne i Hercegovine jer postoji suspenzivno pravo veta jednog od tri naroda. Da bi se donela odluka u Domu naroda potrebno je dve trećine glasova plus glasovi dva od tri naroda. Milivojević podseća na opstrukciju opozicije iz 1993. godine kada je srušena vlada Nikole Šainovića, Tomislav Nikolić postao poznat političar i raspisani su vanredni izbori.

„Kod nas je pola naroda glasalo za opoziciju i vlast je morala da pokaže više dobre volje u razgovorima s njima jer ima relativno malu većinu. Ova vlast je i sama svojevremeno opstruisala skupštinu i svako zaoštravanje prema opoziciji bilo bi vraćanje na staro i ignorisanje volje naroda.” Milivojević kaže da je neozbiljno prekidati rad parlamenta, i da se vlast ponašala inadžijski umesto da više izađe u susret opoziciji i podseća:” U Nemačkoj su demohrišćani i socijaldemokrati ušli u koaliciju kao neprijateljske partije jer je važan državni posao a male stranke su gurnute u stranu.”

Kod nas su u prvim danima nove vlasti i ona i opozicija poželeli da pokažu da su potpuni pobednici, odnosno da nisu totalni gubitnici.  Opozicija se zainatila da priča o Radovanu Karadžiću, vlast se odlučila da joj to ne dozvoli. Međutim, teško da bi i jedni i drugi mogli da objasne šta to rade i za čije dobro to čine čoveku koji nije vatreni stranački navijač.