Самоумртвљавање

За 2. септембар најављен је наставак заседања Скупштине Србије и оптужбе ко опструише рад парламента су почеле. Или тачније, нису ни прекидане, осим на кратко, за време одмора. Премијер Мирко Цветковић изјавио је да опозиција опструише Скупштину и да то наноси велику штету држави. Радикали су одговорили саопштењем да за све што се дешава у држави одговорност сноси владајућа већина. „Заседање Скупштине није прекинуто због опструкције опозиције, већ због опструкције и безобзирности власти, која је ухапсила Радована Караџића а затим и због тобоже других политичких разлога померила скупштинско заседање за више од месец дана.”

Драгољуб Мићуновић, председник Политичког савета ДС-а, изјавио је да „опозиција због краха своје политике противљења европским интеграцијама сада мора да тражи ново политичко и идеолошко упориште и тако пронађе излаз из слепог колосека”.

Ове изјаве показују да није једноставан одговор на питање ко опструише парламент, опозиција која увек има мање од 126 гласова или власт која некада има и мање од 126 гласова, а некада и 142 гласа.

Миљенко Дерета, директор Грађанских иницијатива, каже да се Пословник не поштује. „Зато је важна улога спикера, а код нас је све на силу. Нигде мањина не онемогућава рад већини”. Он подсећа да је у Италији било неколико примера опструкције доношења закона, али да код нас никоме није у интересу да прекида рад парламента. „Опозиција хоће да види докле ће држава да издржи, али и власти изгледа одговара да не раде. Она инсистира на својим програмима и пушта опозицију која би на новим изборима лоше прошла. Опозиција се преиграла јер и ако се распишу нови избори председник Републике остаје.”

Владимир Гоати, директор „Транспарентност Србија”, каже да по Уставу председник Републике, на образложен предлог владе, може распустити Скупштину. „Само после четири дана заседања одложен је рад парламента, што је самоумртвљавање, како би рекао Борисав Пекић. Не верујем да ће сада у наставку рада ситуација променити, а опструкција би могла да се спречи ако се стриктно поштује Пословник. Каже се да је парламент слика друштва. Да је тако оно се никада не би мењало. Парламент мора бити узор друштва као што је и у Источној Европи.”

Гоати мисли да би нови избори били огроман губитак за земљу и материјално и временски. „Тако изгубљено време је ненадокнадиво и то не иде ни опозицији у корист. Ни у Источној ни у Западној Европи опозиција не покушава да блокира парламент, али тамо нема ни антисистемских партија. Средином осамдесетих година било их је и у Италији и Француској. То су биле комунистичке партије које су хтеле другачији политички поредак. На Западу опозиција отежава доношење „осетљивих” закона, али не ради то бесконачно. У Великој Британији опозиција је спречавала доношење закона тако што су покушавали да пронађу пребеге јер су конзервативци гласали за лабуристичке предлоге и обрнуто да се не би донео неки закон. Ни у окружењу нема примера блокирања рада парламента. У Црној Гори се сада опструише рад парламента али се не блокира”, каже Гоати.

Цвјетин Миливојевић, директор ПР Агенције „Прагма”, каже да у окружењу опструкција у „рукавицама” законски постоји само у парламенту Босне и Херцеговине јер постоји суспензивно право вета једног од три народа. Да би се донела одлука у Дому народа потребно је две трећине гласова плус гласови два од три народа. Миливојевић подсећа на опструкцију опозиције из 1993. године када је срушена влада Николе Шаиновића, Томислав Николић постао познат политичар и расписани су ванредни избори.

„Код нас је пола народа гласало за опозицију и власт је морала да покаже више добре воље у разговорима с њима јер има релативно малу већину. Ова власт је и сама својевремено опструисала скупштину и свако заоштравање према опозицији било би враћање на старо и игнорисање воље народа.” Миливојевић каже да је неозбиљно прекидати рад парламента, и да се власт понашала инаџијски уместо да више изађе у сусрет опозицији и подсећа:” У Немачкој су демохришћани и социјалдемократи ушли у коалицију као непријатељске партије јер је важан државни посао а мале странке су гурнуте у страну.”

Код нас су у првим данима нове власти и она и опозиција пожелели да покажу да су потпуни победници, односно да нису тотални губитници.  Опозиција се заинатила да прича о Радовану Караџићу, власт се одлучила да јој то не дозволи. Међутим, тешко да би и једни и други могли да објасне шта то раде и за чије добро то чине човеку који није ватрени страначки навијач.