DRANG NACH OSTEN

U ovim danima kavkaske krize, koju neki nazivaju predvorjem drugog ili nastavkom prvog „hladnog rata”, lice Džordža V. Buša poprima iste zatupljene obrise kao kada su mu u razredu škole na Floridi saopštili da su teroristi napali Ameriku: šta to rade Rusi, zašto su tako surovi, zašto nas ne vole?

Amerikanac ne može da veruje svojim ušima kada od Dmitrija Medvedeva čuje da se Rusija neće ustručavati od ulaska u novi hladni rat. Što samo znači da nije verovao u ozbiljnost reči Vladimira Putina koji je juna 2007. izjavio isto: Rusija će se vratiti u vreme hladnog rata i ka Evropi uperiti balističke i krstareće projektile „ali i neke potpuno nove sisteme” ukoliko SAD postave svoj „raketni štit”.

Putin je tada još rekao da Rusija neće biti odgovorna za posledice. Buš se nije obazirao. Opčinjen idejom da zaustavi približavanje Evrope i Rusije, nastavio je pripreme za instaliranje „štita” po Češkoj i Poljskoj nesuvislo ga braneći potrebom odbrane od „iranske opasnosti”.

U naivnom ali opasnom uverenju da će svet zauvek ostati jednopolaran, arogantna posthladnorovska politika SAD je nekadašnju liniju fronta sa Elbe prebacila daleko na istok. Tri bivše sovjetske republike već su u NATO. Sankt Peterburg je gotovo u dometu artiljerijske vatre zapadne vojne alijanse.

U američkoj verziji nemačkog Drang nach Osten, prodora na istok, Buš je insistirao da Ukrajina i Gruzija što pre uđu u NATO. Da „stara Evropa” nije pokazala više opreza i takta, Amerikanac bi ne osvrćući se na posledice gurao svoju viziju po kojoj bi u Jalti, letovalištu ruskih careva i sovjetskih generalnih sekretara, trčkarali marinci, dok bi luka Sevastopolj bila pomorska baza američke Šeste flote a ne ruske Crnomorske flote.

Šta je Buš očekivao? Da Rusija nemo posmatra razmeštanje raketa u blizini svojih granica, da ne reaguje na pokušaj zaokruživanja sa južnih bokova na Kavkazu, regionu gde je, pokazalo se, superiornost Moskve onakva kakvu je Vašington imao u Karibima u vreme kubanske raketne krize?

Iznenađen sam da je Buš iznenađen ponašanjem Putina koji je tokom svih godina na vlasti u Kremlju jasno davao do znanja da će definitivno raskrstiti sa tugaljivom, u votki rastvorenoj politici Borisa Jeljcina. Da će majčici Rusiji vratiti oreol velike sile.

Putin i drugovi su sve to vreme pokušavali da sa Amerikom izgrade partnerske odnose. Očito nije išlo. Sadašnji stanar Bele kuće ne voli partnere, čak i kada oni žive u Parizu ili Berlinu. Valjda zato ambasador Rusije pri NATO kaže da „hladni rat” nikada i nije prestajao jer SAD smatraju Rusiju neprijateljem bez obzira na to da li je ona komunistička ili demokratska država.

Ko je najodgovorniji za novo američko-rusko zaoštravanje koje se odmah prenelo na svet: Severna Koreja obustavlja razoružavanje, Sirija kupuje rusko naoružanje? Ko je doprineo da se ruski medved, posle izlaska iz tranzicionog pijanstva i trežnjenja po Čečeniji, konačno uspe na dve noge u Južnoj Osetiji i da zagrmi Kavkazom?

Formalno, to je gruzijski predsednik Mihail Sakašvili čija je budalasta ofanziva dovela do otcepljenja Južne Osetije i Abhazije i omogućila Rusima da odmah unište dve njegove vojne baze koje tek što su prošle modernizaciju NATO. 

Suštinski, to je Džordž V. Buš. Ne samo zato što su, tvrde, u ruševinama gruzijskih baza nađeni američki pasoši. Buš jednostavno nije u stanju da prihvati da Rusi mogu da uzvrate oštro. Ko to sme da se protivi novom Cezaru? On ne shvata da osnažena Rusija nije pretnja američkim strateškim interesima, ali jeste pretnja njegovom projektu američke imperije. U tome je konflikt.

Za sadašnjeg lidera Amerike je kasno, ali ko god da bude novi predsednik SAD moraće da traži drugačiji temelj odnosa sa Rusima.

Republikanac Džon Mekejn pripravan je da Americi povrati lidersku ulogu slobodnog sveta. Senator iz Arizone bio je taj koji je februara 2006. u Minhenu neskrivenim entuzijazmom optužio Putina da „teži za autokratijom kod kuće i po svetu”.

Demokrata Barak Obama sklon je kolektivnoj diplomatiji kao načinu rešavanja međunarodnih problema. Ali, senator iz Ilinoisa svestan je svog neiskustva u spoljnoj politici, pa bi njen kreator, barem prvo vreme, bio Džoe Bajden, senatoriz Delavara poznat po tvrdim stavovima.

Realno je, dakle, očekivati da će Amerika svoj moralni autoritet, zagubljen negde u ambarima Bušovog ranča, neko vreme pokušavati da povrati čvrstinom. Rusija je spremna da prihvati izazove. Čak i novi „hladni rat”. Dokle Amerikanci i Rusi mogu da idu, koliko zaoštravanje može da potraje?

Istorija uči da su se Amerikanci i Rusi decenijama ustezali od direktnog konflikta. Truman se nije oslonio na silu da bi slomio Staljinovu blokadu Berlina, kao što ni Ajzenhauer nije intervenisao kada je revolucija u Mađarskoj ugušena u krvi. Džonson je bespomoćno posmatrao kako sovjetski tenkovi guše „praško proleće”. Karterov maksimalni odgovor na invaziju Avganistana bio je bojkot moskovske Olimpijade. Da bi kasnije realizovao svoj plan, Regan nije previše zatezao oko obaranja južnokorejskog civilnog aviona.

Ustezali su se u Rusi dok je Zapad intervenisao u Sueckom ratu, dok je obarao režim u Čileu, intervenisao po Srednjoj Americi i po Africi, „odmrzavao” konflikte na Potkontinentu, dadiljao bliskoistočne despote i obučavao mudžahedine, obarao Moskvi naklonjene režime u Ukrajini i Gruziji i postavljao svoje ljude.

Rat u Gruziji je do kraja eksponirao opasne ambicije vašingtonskih neokonzervativaca. I nagnao Moskvu da kaže: Dosta! Hoćete „hladni rat”, imaćete ga. Državni sekretar Kondoliza Rajs u nekoliko prilika povodom gruzijske krize nije uspevala da prikrije koliko je iritirana. Što ne liči na nju, ali pokazuje koliko je Vašingtonu teško da se svikne sa pomišlju da će ponovo morati da deli svet sa snažnom Rusijom. I da zajednički rešava probleme.

Tu negde i treba tražiti ključ budućih američko-ruskih odnosa. Kada ruski ambasador u UN upozori da bi Moskva, kao odgovor na pritiske povodom Gruzije, mogla Vašingtonu da uskrati saradnju oko iranskog nuklearnog programa, onda će i Buš, i Mekejn, i Obama o tome ozbiljno razmišljati.

Kako stvari sada stoje, veliki su podigli stepen zaoštrenosti međusobnih odnosa do ogoljene borbe za sfere uticaja, ali to još nije dovoljno da bismo vreme u kome živimo nazvali drugim „hladnim ratom”.

Na Americi je sada da se odluči. Ukoliko nastavi sa pokušajima da Rusiju odvoji od naftnih rezervoara Kaspijskog mora, ukoliko produži da gura NATO dalje na istok, onda je drugi „hladni rat” izbor Amerike – a ne Rusije.

„Vladimir Putin nije Staljin”, piše Pat Bjukenan, dvostruki kandidat za predsedničku nominaciju republikanaca. „On je, kao vladar ponosne i moćne zemlje, nacionalista odlučan da uspostavi primat svoje zemlje u njenoj sferi, kao što su predsednici SAD od Džejmsa Monroa do Buša to radili na našoj strani Atlantika.”