DRANG NACH OSTEN

У овим данима кавкаске кризе, коју неки називају предворјем другог или наставком првог „хладног рата”, лице Џорџа В. Буша поприма исте затупљене обрисе као када су му у разреду школе на Флориди саопштили да су терористи напали Америку: шта то раде Руси, зашто су тако сурови, зашто нас не воле?

Американац не може да верује својим ушима када од Дмитрија Медведева чује да се Русија неће устручавати од уласка у нови хладни рат. Што само значи да није веровао у озбиљност речи Владимира Путина који је јуна 2007. изјавио исто: Русија ће се вратити у време хладног рата и ка Европи уперити балистичке и крстареће пројектиле „али и неке потпуно нове системе” уколико САД поставе свој „ракетни штит”.

Путин је тада још рекао да Русија неће бити одговорна за последице. Буш се није обазирао. Опчињен идејом да заустави приближавање Европе и Русије, наставио је припреме за инсталирање „штита” по Чешкој и Пољској несувисло га бранећи потребом одбране од „иранске опасности”.

У наивном али опасном уверењу да ће свет заувек остати једнополаран, арогантна постхладноровска политика САД је некадашњу линију фронта са Елбе пребацила далеко на исток. Три бивше совјетске републике већ су у НАТО. Санкт Петербург је готово у домету артиљеријске ватре западне војне алијансе.

У америчкој верзији немачког Drang nach Osten, продора на исток, Буш је инсистирао да Украјина и Грузија што пре уђу у НАТО. Да „стара Европа” није показала више опреза и такта, Американац би не осврћући се на последице гурао своју визију по којој би у Јалти, летовалишту руских царева и совјетских генералних секретара, трчкарали маринци, док би лука Севастопољ била поморска база америчке Шесте флоте а не руске Црноморске флоте.

Шта је Буш очекивао? Да Русија немо посматра размештање ракета у близини својих граница, да не реагује на покушај заокруживања са јужних бокова на Кавказу, региону где је, показало се, супериорност Москве онаква какву је Вашингтон имао у Карибима у време кубанске ракетне кризе?

Изненађен сам да је Буш изненађен понашањем Путина који је током свих година на власти у Кремљу јасно давао до знања да ће дефинитивно раскрстити са тугаљивом, у вотки раствореној политици Бориса Јељцина. Да ће мајчици Русији вратити ореол велике силе.

Путин и другови су све то време покушавали да са Америком изграде партнерске односе. Очито није ишло. Садашњи станар Беле куће не воли партнере, чак и када они живе у Паризу или Берлину. Ваљда зато амбасадор Русије при НАТО каже да „хладни рат” никада и није престајао јер САД сматрају Русију непријатељем без обзира на то да ли је она комунистичка или демократска држава.

Ко је најодговорнији за ново америчко-руско заоштравање које се одмах пренело на свет: Северна Кореја обуставља разоружавање, Сирија купује руско наоружање? Ко је допринео да се руски медвед, после изласка из транзиционог пијанства и трежњења по Чеченији, коначно успе на две ноге у Јужној Осетији и да загрми Кавказом?

Формално, то је грузијски председник Михаил Сакашвили чија је будаласта офанзива довела до отцепљења Јужне Осетије и Абхазије и омогућила Русима да одмах униште две његове војне базе које тек што су прошле модернизацију НАТО. 

Суштински, то је Џорџ В. Буш. Не само зато што су, тврде, у рушевинама грузијских база нађени амерички пасоши. Буш једноставно није у стању да прихвати да Руси могу да узврате оштро. Ко то сме да се противи новом Цезару? Он не схвата да оснажена Русија није претња америчким стратешким интересима, али јесте претња његовом пројекту америчке империје. У томе је конфликт.

За садашњег лидера Америке је касно, али ко год да буде нови председник САД мораће да тражи другачији темељ односа са Русима.

Републиканац Џон Мекејн приправан је да Америци поврати лидерску улогу слободног света. Сенатор из Аризоне био је тај који је фебруара 2006. у Минхену нескривеним ентузијазмом оптужио Путина да „тежи за аутократијом код куће и по свету”.

Демократа Барак Обама склон је колективној дипломатији као начину решавања међународних проблема. Али, сенатор из Илиноиса свестан је свог неискуства у спољној политици, па би њен креатор, барем прво време, био Џое Бајден, сенаториз Делавара познат по тврдим ставовима.

Реално је, дакле, очекивати да ће Америка свој морални ауторитет, загубљен негде у амбарима Бушовог ранча, неко време покушавати да поврати чврстином. Русија је спремна да прихвати изазове. Чак и нови „хладни рат”. Докле Американци и Руси могу да иду, колико заоштравање може да потраје?

Историја учи да су се Американци и Руси деценијама устезали од директног конфликта. Труман се није ослонио на силу да би сломио Стаљинову блокаду Берлина, као што ни Ајзенхауер није интервенисао када је револуција у Мађарској угушена у крви. Џонсон је беспомоћно посматрао како совјетски тенкови гуше „прашко пролеће”. Картеров максимални одговор на инвазију Авганистана био је бојкот московске Олимпијаде. Да би касније реализовао свој план, Реган није превише затезао око обарања јужнокорејског цивилног авиона.

Устезали су се у Руси док је Запад интервенисао у Суецком рату, док је обарао режим у Чилеу, интервенисао по Средњој Америци и по Африци, „одмрзавао” конфликте на Потконтиненту, дадиљао блискоисточне деспоте и обучавао муџахедине, обарао Москви наклоњене режиме у Украјини и Грузији и постављао своје људе.

Рат у Грузији је до краја експонирао опасне амбиције вашингтонских неоконзервативаца. И нагнао Москву да каже: Доста! Хоћете „хладни рат”, имаћете га. Државни секретар Кондолиза Рајс у неколико прилика поводом грузијске кризе није успевала да прикрије колико је иритирана. Што не личи на њу, али показује колико је Вашингтону тешко да се свикне са помишљу да ће поново морати да дели свет са снажном Русијом. И да заједнички решава проблеме.

Ту негде и треба тражити кључ будућих америчко-руских односа. Када руски амбасадор у УН упозори да би Москва, као одговор на притиске поводом Грузије, могла Вашингтону да ускрати сарадњу око иранског нуклеарног програма, онда ће и Буш, и Мекејн, и Обама о томе озбиљно размишљати.

Како ствари сада стоје, велики су подигли степен заоштрености међусобних односа до огољене борбе за сфере утицаја, али то још није довољно да бисмо време у коме живимо назвали другим „хладним ратом”.

На Америци је сада да се одлучи. Уколико настави са покушајима да Русију одвоји од нафтних резервоара Каспијског мора, уколико продужи да гура НАТО даље на исток, онда је други „хладни рат” избор Америкe – а не Русије.

„Владимир Путин није Стаљин”, пише Пат Бјукенан, двоструки кандидат за председничку номинацију републиканаца. „Он је, као владар поносне и моћне земље, националиста одлучан да успостави примат своје земље у њеној сфери, као што су председници САД од Џејмса Монроа до Буша то радили на нашој страни Атлантика.”