Pisci govore i kada ćute

Divna veza književnosti i novinarstva predočena je u knjizi pisca, kritičara i novinara Miće Vujičića „Duga svetla – Razgovori, profili, pastiši, ćutanja” (u izdanju „Geopoetike”), zbog toga što je u ovim sabranim tekstovima iz nedeljnika NIN autor osvojio jednu osobenu formu izražavanja, navodeći pisce da govore o svojim delima kroz upečatljive detalje. Junaci „Dugih svetala” su Peter Esterhazi, Ani Erno (svi su zvali Miću Vujičića kada je nedavno dobila Nobelovu nagradu, a Mića je nju otkrio i sa njom razgovarao još 1997. godine), Majkl Ondači, Viktor Jerofejev, Karl Markus Gaus, Karl Uve Knausgor, Džonatan Letem, Rebeka Solnit i mnogi drugi.

Glavni urednik „Geopoetike” Vladislav Bajac ukazao je upravo na to da Mića Vujičić ne poštuje ono kruto novinarsko pravilo intervjua kroz pitanja i odgovore, već meša klasičan dijalog sa sopstvenim unutarnjim monologom, uz to dodajući i svoja zapažanja i maštovite digresije, i stvarajući jedan novi i jedinstveni žanr. Slično misli i pisac Semezdin Mehmedinović, koji je zapazio da je Mića Vujičić stvorio formu u koju je ugradio sva svoja književna znanja, da nije pravio samo intervjue sa piscima, već istovremeno i eseje, kratke priče, književne kritike i feljtone.

Autor Mića Vujičić kaže da postoje zajedničke niti koje povezuju ove tekstove, a to je odnos stvarnosti i fikcije, kao i istorije i fikcije, a dodaje i tu Knausgorovu ideju da je forma fikcija. Takođe, pisci su često spominjali psihološko stanje depresije, klimatske promene, govorili o svom odnosu prema pisanju samom.

– Obično se misli da je sagovornik uzaludno „potrošen” ako mu nisu postavljena aktuelna pitanja o politici i društvu, ali on se upravo na jedan dublji način bavi svim tim pitanjima govoreći o svojoj umetnosti. Pisci mnogo kažu i kroz svoja ćutanja – rekao je Vujičić, govoreći o svojoj knjizi u prostorijama „Geopoetike”.

Među novim izdanjima ove kuće nalazi se i romaneskna dilogija „Sololand” Hasana Blasima, iračkog pisca koji od 2004. godine živi u Finskoj. Knjiga se sastoji od dva kraća romana „Ilijas u zemlji zvanoj Idil” i „Zakon Sololanda”, u prevodu sa arapskog i sa pogovorom Srpka Leštarića. Zbog kritičkog duha i oštrine izraza, Blasimove knjige nisu objavljivane u zemljama arapskog govornog područja, osim cenzurisanog izdanja „Ludaka sa Trga slobode”, koju je štampala i „Geopoetika” 2015. godine.

„Hasan Blasim, koga je ’Gardijan’ opisao kao možda najvećeg živog pisca arapske fikcije, uvek piše o savremenim temama povezanim sa životom ljudi u Iraku, njegovoj rodnoj zemlji, decenijama podrivanoj stranim agenturama, razaranoj ratovima i vojnim pučevima proglašavanim za velike revolucije, mračnim aktivnostima tajne policije i političko-finansijskom korupcijom... U Blasimovom fokusu su oni njegovi zemljaci u koje se, šire, ubrajaju napaćeni žitelji Srednjeg istoka i Afrike, a koji su napustili rodna ognjišta i danas su poznati pod latinizovanom etiketom ’migranti’”, piše Leštarić.