Kako rade posvećeni lekari

Sopstvenom nepažnjom izazvala sam krvarenje na nozi koje puna dva sata nisam mogla da zaustavim. Pozvala sam Hitnu pomoć, a oni su me uputili na Kućnu pomoć Doma zdravlja „Stari grad” jer stanujem na toj opštini. Savesni lekar ne samo da je pogledao ranu (a sestra ju je očistila i previla) nego me je pitao i da li uzimam lekove i koje, izmerio mi pritisak i zatražio da mu pokažem čime sam nanela povredu. Uputio me je da ranu ipak pogleda i hirurg – koliko je duboka i da li je potrebno da se zašije i da primim antitetanus injekciju.

Dežurni hirurg u Gradskoj bolnici dr Predrag Bojović, do koga sam stigla u pozne večernje sate sačekavši desetak pacijenata u čekaonici, ohrabrio me je i rečima, progovorivši prijateljski a ne samo lekarski. Reče da je od sedam sati u bolnici i da će ostati u njoj do jutra na dežurstvu, ne da mi se požali, žalbe nije bilo ni u promilima, nego da potvrdi da voli svoj posao, da mu nije teško i da u toku 24 sata dežurstva nije ni premoren ni mrzovoljan jer voli svoj posao i sasvim mu je posvećen.

Sutradan – zove me telefonom doktor iz Doma zdravlja „Stari grad” koji mi je ukazao prvu pomoć da pita kako mi je, da li sam bila kod hirurga i šta mi je on rekao. Tako rade pravi lekari, tako rade svi oni koji s ljubavlju i s velikom odgovornošću obavljaju svoj posao. Mnogo mi je žao što mu nisam zapamtila ime, bio je dežuran 22. februara pre podne, da mu bar rečima izrazim zahvalnost.

Veliki Johan Sebastijan Bah govorio je da „čovek za svoju umetnost nikada ne sme da bude umoran”. Ovi lekari su od svoje profesije načinili „umetnički čin”. I kako se ponavlja u seriji „Urgentni centar” – oni nemaju afere o kojima se piše, nemaju ugrađene silikone (neće imati čak ni nacionalne penzije), oni se samo trude da vam još malo produže boravak na ovom našem lepom svetu. A ja s najvećom zahvalnošću upravo o njima ostavljam ovaj kratki zapis.

Gordana Krajačić,
muzikolog