Како раде посвећени лекари

Сопственом непажњом изазвала сам крварење на нози које пуна два сата нисам могла да зауставим. Позвала сам Хитну помоћ, а они су ме упутили на Кућну помоћ Дома здравља „Стари град” јер станујем на тој општини. Савесни лекар не само да је погледао рану (а сестра ју је очистила и превила) него ме је питао и да ли узимам лекове и које, измерио ми притисак и затражио да му покажем чиме сам нанела повреду. Упутио ме је да рану ипак погледа и хирург – колико је дубока и да ли је потребно да се зашије и да примим антитетанус инјекцију.

Дежурни хирург у Градској болници др Предраг Бојовић, до кога сам стигла у позне вечерње сате сачекавши десетак пацијената у чекаоници, охрабрио ме је и речима, проговоривши пријатељски а не само лекарски. Рече да је од седам сати у болници и да ће остати у њој до јутра на дежурству, не да ми се пожали, жалбе није било ни у промилима, него да потврди да воли свој посао, да му није тешко и да у току 24 сата дежурства није ни преморен ни мрзовољан јер воли свој посао и сасвим му је посвећен.

Сутрадан – зове ме телефоном доктор из Дома здравља „Стари град” који ми је указао прву помоћ да пита како ми је, да ли сам била код хирурга и шта ми је он рекао. Тако раде прави лекари, тако раде сви они који с љубављу и с великом одговорношћу обављају свој посао. Много ми је жао што му нисам запамтила име, био је дежуран 22. фебруара пре подне, да му бар речима изразим захвалност.

Велики Јохан Себастијан Бах говорио је да „човек за своју уметност никада не сме да буде уморан”. Ови лекари су од своје професије начинили „уметнички чин”. И како се понавља у серији „Ургентни центар” – они немају афере о којима се пише, немају уграђене силиконе (неће имати чак ни националне пензије), они се само труде да вам још мало продуже боравак на овом нашем лепом свету. А ја с највећом захвалношћу управо о њима остављам овај кратки запис.

Гордана Крајачић,
музиколог