Avantura zvana „Popadija”

Ona je lukava, promućurna, tračara, koristoljubiva, pokondirena, karikaturalna… Baš takva je njena Ceca u hvaljenoj i osporavanoj seriji „Popadija” na TV Prva koju je maestralno dočarala glumica Suzana Lukić. Zavoleli smo je još kao Draganu u seriji „Moj rođak sa sela”. Dugo je nismo videli na malom ekranu jer vredno radi u svom matičnom Narodnom pozorištu. Mnogi su se obradovali njenom povratku na televiziju. I, zaista, unela je svežinu svojom kreacijom u seriji „Popadija”, zajedno sa svojim kolegama Kruševljanima.

– Zoran i Lala Lisinac, inače kreatori serije, setili su me se i pozvali na audiciju. Posle nekoliko susreta sa njima, rediteljkom i celom „Subplot” produkcijom, rešili su da sam ja pravi izbor za ulogu Cece, a ja sam rešila da želim sa njima u avanturu „Popadija” – kaže ova glumica dok uspavljuje dvogodišnjeg sina u privatnom životu. Mada, to često radi i njena junakinja Ceca i ispred kamera, majka troje dece.

– „Popadija” je i za mene nešto sasvim novo žanrovski. Olakšica u toj novini je što ja zaista potičem iz tih krajeva, te ljude (likove) prepoznajem i poznajem, pored njih sam rasla i dan-danas ih srećem kad odem svojoj rodnoj kući – uverava nas u autentičnost junaka serije, zbog čega su je i gledaoci zavoleli.

Međutim, i pored simpatija auditorijuma, pojedini predstavnici SPC kritikovali su ovu seriju.

– Meni to ništa nije jasno. Ja bih, recimo, baš volela da je pop u crkvi u koju idem tako mlad, moderan i lep kao što je pop Miki – duhovito konstatuje.

A mi primećujemo da serija veoma liči, po lucidnosti i iščašenosti, i na neke strane serije kao što je „Flibeg”:

– Naravno, „Flibeg” je fantastična serija. Ako vas „Popadija” asocira na nju, to je zaista veliki kompliment. Hvala!

Zanima nas i kakva je bila saradnja sa vrsnim komičarima koji sebe nazivaju „Kruševac geto”? I da li će serija možda dobiti nastavke?

– Snimanje je bilo dosta prijatno. Slobodanka Radun je jedna nežna, precizna i spremna rediteljka. Ne podleže kolektivnom haosu. Tako da ga onda nije ni bilo. Radili smo puno, lako i prijatno. „Kruševac geto” je od početka u toj priči. Znamo se iz kruševačkih kafana i ulica, ali sad smo prvi put sarađivali. Bilo je super. Nikola Trišić je moj direktni partner u seriji. Već na kastingu sam bila oduševljena njegovom lakoćom i prirodnošću. I nastavio je da me iznenađuje tokom celog snimanja. Divan je partner, smiren čovek i pouzdan saradnik. Što se nastavka tiče, šuška se da će ga biti. Ja bih volela svakako – otkriva nam Lukićeva koja još kaže da do nje uglavnom stižu dobri komentari. Ljudi rado ostaju pored malih ekrana kad počne „Popadija”.

A zašto naše sagovornice neko vreme nije bilo na TV?

– Jedno vreme samoinicijativno sam želela da se bavim pozorištem, te sam ga u smislu termina i angažovanja stavljala na prvo mesto. Važno mi je bilo da postanem deo neke kuće. To se i desilo. Postala sam stalni član Narodnog pozorišta u Beogradu. U međuvremenu, filmski i TV radnici su me malo zaboravili, ali, eto, sad se opet upoznajemo – šarmantno odgovara i dodaje:

– Ja sam, pre svega, glumica. Oduvek sam smatrala da je za glumca jednako važno da igra na sceni i na setu. Imala sam sreću da igram neke divne uloge i u pozorištu i pred kamerama. Nadam se da će se tako i nastaviti.

Na pitanje koliko dece ima, pred onog deteta koje gaji u sebi, pojašnjava nam večitu nedoumicu:

– Majka sam jednog deteta. Ovo drugo mi je pre nekoliko godina, mislim i pre nego što sam postala majka, dodelio neki novinar. A kako to u Srbiji biva, ono se već godinama održava i prenosi iz članka u članak. Elem, dakle, majka sam jednog dečaka i usklađujemo se. Nekad teže, nekad lakše. Moj sin, srećom, ima divnog oca, babe, dede, kume, prijatelje... Ja sad više biram, manje radim... Moje vreme je prosto postalo dragocenije i ne trošim ga uzaludno.

Najmlađi prepoznaju glas naše sagovornice jer je dugo radila sinhronizacije crtanih filmova, te je mnogi i dalje doživljavaju kao Palčicu. Nažalost, to dugo nije radila iako, kako kaže, baš uživa u tom poslu.

Sve ređe, priča nam dalje, pravi dugoročne planove. Jedino što planira je da budu srećni njih troje, svaki dan. I onda radi sve ono što bi moglo da je dovede do tog cilja. Nekad je to baš puno truda, kaže, a nekad je baš jednostavno.

Što se posla tiče, u aprilu je očekuje premijera predstave „Naš razred” u režiji Tanje Mandić Rigonat u matičnoj kući.

– Komad je fantastičan, podela je mlada, divna, puna života. Radujem se svakoj probi, pa samim tim i premijeri – sa puno ushićenja priča.

I, za kraj, šalje nam lepu poruku:

– Shvatila sam da je svaka akcija sa malim detetom već korak do sreće. Samo je važno pokrenuti se. I najobičniji odlazak na pijacu je događaj. O zoološkom vrtu, „Pužiću”, putovanju da i ne govorim.

A mnogi od nas su je i gledali u čarobnim novogodišnjim predstavama pozorištanceta „Puž”. Samo, sada je Suzana Lukić u publici.