Aleksandar od Jugoslavije

Čitajući dopis gospodina Dragana Stankovića objavljen 9. februara u rubrici Među nama pod nazivom „Kralj Petar i prestolonaslednik nisu pitani pri stvaranju Kraljevine SHS”, ne mogu da se složim sa njegovim stavom koji je izneo u jednom delu teksta. Naime, autor kaže: „Pisci koji ovako gledaju na istoriju naše države nemaju u vidu da su našu, a i više drugih novih država, nakon poraza Nemačke i raspada Austrougarske, stvorile sile pobednice Prvog svetskog rata na kongresu u Versaju, ne konsultujući male države, već gledajući samo sopstvene interese. Sve donesene odluke bile su bespogovorne.”

Ovakav stav i razmišljanje ne slažu se s istorijskim činjenicama i događajima iz tog vremena. Kao prvo, Kraljevina Srbija je iz tog rata izašla kao pobednik i samim tim je pripadala silama pobednicama i bila uvažavana od njih. Na Pariskoj mirovnoj konferenciji nije bilo nametanja stavova sila pobednica prilikom stvaranja novih država, kao što je bila Kraljevina SHS, odnosno takozvana Versajska Jugoslavija. To je i na početku konferencije objasnio američki predsednik Vudro Vilson, iznoseći u četrnaest tačaka i načelo ravnopravnosti između velikih i malih naroda i to da će se nove granice u Evropi zasnivati na načelu nacionalnog samoopredeljenja. Tako je i bilo, na tim principima je i stvorena Jugoslavija, samo su bile diskutabilne njene granice – s Italijom u Dalmaciji, Istri i Sloveniji i s Rumunijom u Banatu – pošto su se te države u ratu borile na strani sila Antante, tj. pobednica. Ali i to je rešeno u našu korist, a Kraljevina Srbija je u toj novoj državi objedinila sve Srbe i dobila izlaz na more.

Osim toga, Jugoslavija je nastala pre održavanja ove mirovne konferencije, odnosno 1. decembra 1918. godine, kad je regent Aleksandar Karađorđević u ime svog bolesnog oca Kralja Petra Prvog Karađorđevića, proglasio ujedinjenje južnoslovenskih naroda i stvaranje države Srba, Hrvata i Slovenaca (SHS) – tri plemena jednog naroda. Ta država je nastala u vekovnoj težnji i želji naših naroda za ujedinjenjem, gde je Aleksandar bio pokrovitelj i glavni arhitekta ujedinjenja i stvaranja jugoslovenske nacije po uzoru na francusku ili američku. Na konferenciji je ova država samo međunarodno priznata i granično omeđena.

Nije reč ni o kakvom nametanju velikih sila, jer su se naši narodi vek i po pre toga borili za stvaranje jedne takve oslobođene i politički ujedinjene južnoslovenske tvorevine, i to još od Garašaninovog gesla „Balkan Balkancima” iznetog u njegovom „Načertaniju”, kao i Ilirskog pokreta, pa do mladobosanaca, koji su za ideju Jugoslavije polagali i svoje mlade živote uzvikujući čuvenu krilaticu „Ujedinjenje ili smrt”. To su bile slobodarske težnje naših naroda koje je naš kralj Aleksandar Prvi Karađorđević uslišio i realizovao kao pozitivan i progresivan projekat.

Svi naši ustanci, i to od Nevesinjske puške 1875. godine, i ratovi (oba balkanska i Prvi i Drugi svetski rat), bili su obeleženi narodnooslobodilačkom borbom s ciljem stvaranja monolitne Jugoslavije – države slobodnih južnoslovenskih naroda koji su dobrovoljno i željno prihvatili da postanu pripadnici jugoslovenske nacije. Zato je prilikom dočeka naše delegacije s Pariske mirovne konferencije na prijemu u skupštini u Beogradu te davne 1919. godine kralj Aleksandar istakao: „Sada kada smo dobili Jugoslaviju, treba da stvorimo i Jugoslovene, i tek tada će naš uspeh biti potpun. Samo monolitne nacije mogu da stvore ekonomski i politički moćne države.” U to je verovao, za to se borio i za tu ideju i projekat je položio i svoj život u Marselju oktobra 1934. godine naš veliki kralj Aleksandar Prvi Karađorđević, tzv. Ujedinitelj. I svi smo mi, po uzoru na njega, želeli da živimo u takvoj Jugoslaviji, ali je, nažalost, nama, njegovim narodima nedostajao taj njegov jugoslovenski nacionalizam da bismo uspeli u tome.

Miomir Garašanin,
Beograd