Александар од Југославије

Читајући допис господина Драгана Станковића објављен 9. фебруара у рубрици Међу нама под називом „Краљ Петар и престолонаследник нису питани при стварању Краљевине СХС”, не могу да се сложим са његовим ставом који је изнео у једном делу текста. Наиме, аутор каже: „Писци који овако гледају на историју наше државе немају у виду да су нашу, а и више других нових држава, након пораза Немачке и распада Аустроугарске, створиле силе победнице Првог светског рата на конгресу у Версају, не консултујући мале државе, већ гледајући само сопствене интересе. Све донесене одлуке биле су беспоговорне.”

Овакав став и размишљање не слажу се с историјским чињеницама и догађајима из тог времена. Као прво, Краљевина Србија је из тог рата изашла као победник и самим тим је припадала силама победницама и била уважавана од њих. На Париској мировној конференцији није било наметања ставова сила победница приликом стварања нових држава, као што је била Краљевина СХС, односно такозвана Версајска Југославија. То је и на почетку конференције објаснио амерички председник Вудро Вилсон, износећи у четрнаест тачака и начело равноправности између великих и малих народа и то да ће се нове границе у Европи заснивати на начелу националног самоопредељења. Тако је и било, на тим принципима је и створена Југославија, само су биле дискутабилне њене границе – с Италијом у Далмацији, Истри и Словенији и с Румунијом у Банату – пошто су се те државе у рату бориле на страни сила Антанте, тј. победница. Али и то је решено у нашу корист, а Краљевина Србија је у тој новој држави објединила све Србе и добила излаз на море.

Осим тога, Југославија је настала пре одржавања ове мировне конференције, односно 1. децембра 1918. године, кад је регент Александар Карађорђевић у име свог болесног оца Краља Петра Првог Карађорђевића, прогласио уједињење јужнословенских народа и стварање државе Срба, Хрвата и Словенаца (СХС) – три племена једног народа. Та држава је настала у вековној тежњи и жељи наших народа за уједињењем, где је Александар био покровитељ и главни архитекта уједињења и стварања југословенске нације по узору на француску или америчку. На конференцији је ова држава само међународно призната и гранично омеђена.

Није реч ни о каквом наметању великих сила, јер су се наши народи век и по пре тога борили за стварање једне такве ослобођене и политички уједињене јужнословенске творевине, и то још од Гарашаниновог гесла „Балкан Балканцима” изнетог у његовом „Начертанију”, као и Илирског покрета, па до младобосанаца, који су за идеју Југославије полагали и своје младе животе узвикујући чувену крилатицу „Уједињење или смрт”. То су биле слободарске тежње наших народа које је наш краљ Александар Први Карађорђевић услишио и реализовао као позитиван и прогресиван пројекат.

Сви наши устанци, и то од Невесињске пушке 1875. године, и ратови (оба балканска и Први и Други светски рат), били су обележени народноослободилачком борбом с циљем стварања монолитне Југославије – државе слободних јужнословенских народа који су добровољно и жељно прихватили да постану припадници југословенске нације. Зато је приликом дочека наше делегације с Париске мировне конференције на пријему у скупштини у Београду те давне 1919. године краљ Александар истакао: „Сада када смо добили Југославију, треба да створимо и Југословене, и тек тада ће наш успех бити потпун. Само монолитне нације могу да створе економски и политички моћне државе.” У то је веровао, за то се борио и за ту идеју и пројекат је положио и свој живот у Марсељу октобра 1934. године наш велики краљ Александар Први Карађорђевић, тзв. Ујединитељ. И сви смо ми, по узору на њега, желели да живимо у таквој Југославији, али је, нажалост, нама, његовим народима недостајао тај његов југословенски национализам да бисмо успели у томе.

Миомир Гарашанин,
Београд