GUBERNATORSKI SAN

Lepo se videlo da je Mihail Sakašvili u dobroj kondiciji. Nije mu smetao ratnički maskirni prsluk da pretekne svoje telohranitelje u bežaniji oko „izbegavanja ruskih aviona”. To će biti dobra sprinterska građa za njegove uzbudljive unitarističke memoare. Izgubio je rat, ali ne i trku.

Medvedev je protiv njega vodio i dobio „blickrig”. Svi koji su Putinovog naslednika smatrali mekim izaslanikom svog moćnog zaštitnika, olako su zabasali u analitičke stereotipe. Dmitrij je u nekim akcentima bio tvrđi od Vladimira Vladimiroviča, ne hajući za kletve koje su dolazile sa zapadne strane.

I sad se zaista ne zna ko je stvarni gospodar Kremlja. Ali, ko god da je, u tome nema razorne konkurencije nego moćnog sklada. Rusija ponovo kipti od snage i tu okolnost želi da saopšti svima koji bi da je ospore.

Na teritoriji Gruzije, Rusija je uspostavila dve nove države. Taj posao urađen je skoro savršenom kombinacijom grešaka i odnosa snaga, potenciranjem analogija i naopakim razumevanjem savezništva.

Politiku Sakašvilija mnogi su već nazvali strategijom „olimpijskog otvaranja”, amaterskim pokušajem da se krupna akcija pacifikovanja otcepljenih parčića države zabašuri planetarnim zanosom oko Igara. Ispalo je da neki Rusi nisu gledali prenos, nego su sedeli u tenkovima.

Samo dan posle (lakog) proterivanja gruzijskih snaga iz Osetije, počela su licitiranja o principima i presedanima. U tome je Balkan bio mera vrednosti i sitnina za vraćanje kusura. „Zar vam nismo lepo govorili o domino efektu?”, rekao je Lavrov starim hladnoratovskim partnerima. „Zašto smo zaposeli Gori, kad on nije deo paketa?! Zašto ste vi bombardovali Beograd i Novi Sad, zar su ti gradovi na Kosovu?”

U Srbiji je bilo više likovanja zbog ruske akcije, nego strepnje koja proizlazi iz jasne separatističke analogije. Čak je bilo javnih ideja da Beograd odmah prizna samostalnost novih državica u Zakavkazju i tako dokaže odanost Rusiji. „Pa kad Zapad odustane od Kosova, odustaćemo i mi od Osetije” (Aleksandar Vučić).

Navedena mudrost ima svoju podaničku „gubernijsku” predistoriju i dolazi iz zapažene političke misli Tomislava Nikolića, kako bi bilo idealno pretvoriti Srbiju u neku periferijsku rusku provinciju. Zna se ko bi bio gubernator – onaj koji se prvi setio! Uostalom, ni čuvena konfederacija s Rusijom i Belorusijom iz 1999, u kojoj su participirala isti znalci uz Goricu Gajević i još neke nezaboravne fizionomije, još nije raskinuta.

Zapad je, naravno, pokazivao svoj bezobzirni i cinični pogled na svet, zalažući se za „poštovanje povelja UN, teritorijalnog integriteta i međunarodno priznatih granica”. Reklo bi se da im je ta saopštenja pisao neki izolovani osobenjak, zvanični ugursuz, koji nema, niti želi da ima, bilo kakve veze sa stvarnošću. Iz tih načelnih principa, Vašington i Brisel su isključili Kosovo, kao presedan koji se nigde ne može i neće ponoviti.

Moskva je svoje presedane obrazlagala presedanom Kosova, koje je ipak postalo princip. U svemu tome srpska politika, a i diplomatija, našle su se u procepu, i to posebno jednim osetljivim delom. Dakle, reklo bi se da se nema kuda. Kako god da se pokreneš – boli, a nema ko da pomogne.

Ako ostanemo po strani i pravimo se da još nismo uočili čitav taj konfuzni zaplet, onda nam se može pripisati diplomatska mutavost i neukost. Ako se neko uhvati logike međunarodnog prava, pa objavi kako su Rusi tamo njima uradili isto što i Amerikanci ovde nama, može biti da ćemo izgubiti jedinog moćnog prijatelja koji još poštuje nepostojeće principe. I to one koje je upravo sam porušio.

Kad bismo po onom radikalskom predlogu priznali nezavisnost Osetije i Abhazije, pa tamo ispratili po jednog pijanog ambasadora (običaj posle 2000!), onda smo okončali posao odbrane Kosova i možemo delegirati odgovarajući primerak i u Prištinu.

Ako čekamo da se sve reši samo po sebi, rešiće se po neumoljivom Marfijevom zakonu, najgore po onoga koji čeka. Na primer, da Rusi priznaju Kosovo!

Koliko se sećam, srpska diplomatija je sastavila neki tekst koji stidljivo šeta po ravnodušnom informativnom sistemu. Kao, mi budno pratimo šta se događa svuda po svetu, ali nas najviše zanima naša teritorija.

To već jeste korak napred. Ali ni izbliza tako eksplozivan kao onaj koji je u Goriju učinio Mihail Sakašvili. On je istrčao posebnu olimpijsku deonicu u Staljinovom zavičaju, čuvajući svoj važni život od nepodmitljive navale arhivske prašine.