Vizija i žrtva

Ovih dana navršiće se dve decenije od ubistva Zorana Đinđića. Mada je na mestu predsednika vlade proveo tek nešto više od dve godine, njegov trag u političkoj istoriji Srbije izgleda mnogo dublji.

Tome su, osim obožavaoca njegovog lika i dela, podjednako, a tvrdim i više, doprineli njegovi politički protivnici i neprijatelji. Mada je, de jure, Vojislav Koštunica preuzeo predsedničko mesto od tada neprikosnovenog Slobodana Miloševića, a na ključnim državnim pozicijama proveo gotovo osam godina, u srpskoj političkoj mitologiji ostaće zabeleženo da je upravo Đinđić srušio Miloševića i izveo Srbiju na tranzicioni i evropski put.

Mitovi, često, više i istinitije svedoče o duhu neke epohe od pisane i dokumentovane istorije ma koliko se od nje udaljavali. Oni imaju sposobnost da plastično dočaraju kolektivna htenja, društvene i političke tokove i zaokrete jer su (ta htenja i tokovi) očišćeni od efemernih sadržaja bremenitih dnevno političkim sadržajem.

Isto bi se moglo reći i za mit o Zoranu Đinđiću. Za jedne lučonoša, za druge crni vitez novije srpske političke istorije, on je ostao zabeležen kao ugaoni kamen od koga se računa jedna nova epoha u političkom životu Srbije.

U tom smislu i pravde radi, za Koštunicu bi se moglo reći da je značajno doprineo okončanju jedne, ali tek se za Đinđića može reći da je započeo novu epohu. Nema, naime, sumnje da te 2000. godine, Đinđić ne bi mogao da pobedi, pa čak ni da izdejstvuje drugi krug izbora u duelu sa Miloševićem (to bi pre pošlo za rukom čak i Šećerovskom). No, sa druge strane, nema sumnje da bez njegove vizije novog i drugačijeg društva ta pobeda ne bi imala nikakav epohalni značaj – ma kako će on kasnije biti ocenjen.

Upravo je vizija izraz koji je vremenom postao sinonim za Đinđića i njegovu politiku. Malo je zapravo političara u Srbiji, bar onih koji su došli u priliku da značajnije utiču na političke procese za koje bi se moglo reći da su bili nošeni vizijom drugačijeg društva. To ne znači da drugi nisu imali vizije – na kraju krajeva, vizija je sastavni deo svake političke ideologije, bila ona otvoreno propagirana ili podrazumevana, ali jedino je Đinđić insistiranjem na viziji drugačijeg društva uspeo da nadahne značajan broj ljudi da ga prate u njenom ostvarenju.

Da se odmah razumemo, ta vizija nije bila bogznašta, niti neko posebno i proročansko poslanje. U osnovi, reč je o neoliberalnom projektu transformacije društva u kome ključnu ulogu ima tržište, kako u ekonomiji (globalizam), tako i u politici (demokratija, odnosno poliarhija) i kulturi (konzumerizam). U Istočnoj Evropi su je s manje ili više uspeha i svesti o onome što čine nosili reformatori od Valense i Havela u Poljskoj i Češkoj do Želeva u Bugarskoj. U Srbiji ona nikada nije imala jako uporište. Njenu sudbinu možda najbolje ilustruje politički put LDP. Pa ipak, u Srbiji u tom trenutku nije bilo nijedne druge vizije koja bi mogla da pokrene stanovništvo na žrtvovanje i da probudi uverenje da će nakon njenog ostvarenja svima (osim naravno neprijateljima novog poretka) biti bolje.

Ako se setimo šta su bile vizije tada aktuelnih političara videćemo da je jedino Đinđić imao snagu da probudi verovanje i spremnost na odricanje i žrtvu koja mora biti položena u temelje „bolje” budućnosti. Pre toga, takvu viziju i zahtev za žrtvom su ponudili komunisti. Odricanje zarad bolje budućnosti jedna je od temeljnih odlika svake uspešne i dugotrajne političke građevine. Puka obećanja o boljem životu su nedovoljna za aktivnu podršku masa. Obećanja o stabilnosti i strah od ugroženosti mogu biti delotvorni samo u određenim kratkotrajnim fazama dubokih kriza, ali ne garantuju dugotrajniji uspeh i samo kratkotrajno mogu da pokrenu mase na aktivno učešće u političkom projektu.

Koštunica je kao svoj politički cilj imao rušenje komunizma i u tome je na kraju krajeva uspeo. Time je njegova misija okončana. Međutim, on nije nudio nikakvu novu viziju budućeg društva. Kao da je verovao da je dovoljno rušenje komunizma da bi se stvari vratili u svoje „prirodno” stanje stabilne, pravno uređene i kako je voleo da kaže „dosadne” Srbije. Žrtve nisu zahtevane, ali time ni obećanja o iskupljenju i izbavljenju. On čak nije želeo da žrtvuje ni političke protivnike, a o zahtevu za žrtvom koju bi podneli sledbenici ili obični građani tek nije bilo govora. Ko bi se uostalom žrtvovao da mu bude dosadno. S druge strane, Đinđić se nije libio da žrtvuje političke protivnike, a odricanje je, bar javno, tražio i od svojih sledbenika i onih koji su bili spremni da mu poklone poverenje. Na kraju krajeva, za tu viziju žrtvovao je i sopstveni život.

Sada, gotovo četvrt veka nakon Đinđićevog kratkotrajnog uspona, oseća se potreba za novom političkom vizijom koja bi nadahnula ljude na samopregor i spremnost da se žrtvuju zarad bolje budućnosti. U 19. veku to je bila nacionalno oslobodilačka borba koja je trajala do okončanja balkanskih ratova, a njeni amblemi su Karađorđe i Miloš. Aleksandar Karađorđević bio je simbol i nosilac vizije o izgradnji Jugoslavije. Tito će ostati upamćen kao neimar socijalizma. Đinđić je zakasneli stegonoša jedne epohe koja je u Srbiju došla u svojoj terminalnoj fazi. U svakoj od tih epoha bilo je ličnosti koje su dale veći ili manji doprinos ostvarenju ili otporu realizaciji tih vizija.

Onaj ko bude želeo da otvori novo poglavlje u političkoj istoriji Srbije moraće da ponudi novu viziju, drugačijeg, boljeg ili bar znatno poboljšanog društva i moraće da ubedi ljude da je zarad te vizije potrebno da podnesu žrtvu.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu