Postavka „Voleo bih da sam praistorijski Direr”

Nakon dela Vladimira Veličkovića, u Salonu Muzeja grada Beograda od sutra u 19 sati imaćemo priliku da posmatramo i radove Damjana Kovačevića, jednog od najtalentovanijih naših crtača čiji je potencijal naš prvopomenuti veliki slikar odavno zapazio. Na ovoj postavci enigmatičnog naziva „Voleo bih da sam praistorijski Direr”, biće pred nama slike i crteži velikog formata, ali i opus manjih crteža, svi nastali između 2019. i 2023. godine, osim jedne slike iz 2010.

Kako Kovačević objašnjava za naš list, a tokom užurbanih priprema za otvaranje, na gornjem izložbenom nivou svoje mesto će naći veliki radovi, a na donjem publiku očekuje sedamdesetak crteža okupljenih pod nazivom „Bogorodica je taknuta” koji je u vezi sa istorijom katedrale Notr Dam u Parizu.

Ovaj autor rođen u Bihaću 1983. diplomirao je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, izlagao je širom Evrope i regiona, a njegovi radovi (2013) ulaze u zbirku Muzeja Savremene umetnosti Beograda i Muzeja grada Beograda. Bitnija priznanja uključuju prvu nagradu Niš Art fondacije (2015) i prvu nagradu za crtež Fondacije „Vladimir Veličković” (2010). Rezidencijalno je boravio u Nemačkoj, Francuskoj, Belgiji...

Na pitanje kako se rodila ideja za izložbeni naslov i još intrigantnija situacija da datumi i nazivi dela nisu u saglasju sa vremenom nastanka u realnosti, Kovačević kaže:

– Na mojim izložbama koncepcije su često drugačije od očekivanog načina izlaganja. Ideje uglavnom nastaju u komunikaciji sa prijateljima, a naziv ove izložbe produkt je mog razgovora sa samim sobom. Treba nekad i sebe poslušati. Direr je pred mojim očima još odmalena, kao da mi je stric rođeni. Mislim da sam tek učio da pišem slova, a u isto vreme sam pokušavao da crtam kao on. Ali ostavio bih ipak svima da naslov tumače na svoj način. Izložbu sam koncipirao tako da izgleda kao da ste u muzeju koji u sebi sadrži tri razdoblja umetnosti: praistoriju, srednji vek i ranu i visoku renesansu. Kad uklonim formalne informacije o slikama i povežem radove sa referencama koje me interesuju, sa Altamirom, manuskriptima iz srednjeg veka, freskama Fra Ađelika i njegovih savremenika i zrelom renesansom (nedostižnim savršenstvom), cela stvar deluje jasnije.

Budući da je reč o većem broju velikih radova naš sagovornik govori i o tome kako nastaju, da li u mahu ili prolongirano.

– Velike slike ne treba stalno raditi, za to treba imati posebnu energiju, da se nakupi svega u čoveku. Platno koliko god bilo veliko na kraju bude premalo za sve ono što umetnik želi da kaže. Na izložbi su slike koje su rađene otprilike jedna nedeljno, to je jednostavno izašlo iz mojih ruku kao prosuta čaša vode. Lako, brzo i jednostavno. Najbitnije je da to što nosi umetnik u sebi ima snagu, tako da su formati manje važni, to je sticaj okolnosti na kojoj ću se dimenziji trenutno zaustaviti.

Navikli smo i da su njegovi crteži uvek upečatljivi, oštri i precizni tehnički, imaginativni motivski. Pitamo ga kako on lično o stvaralaštvu razmišlja?

– Stojimo na jednoj lopti koja kruži u beskraj ovim tamnim nebom. Svi traže mesto pod suncem i u senci drveta, dok umetnik traži mesto pod zvezdama i u tami kosmosa. Vetar sa sobom nosi svašta, od bakterija, virusa, prašine… Treba pustiti da te vetar miluje po temenu, pa preko kose dođe do obrva i polako se spusti u uši, jer u njemu ima još nečega što se može osetiti, čuti. Od milosti do jeze, iznedriće se nešto što je poznato i nešto što tek treba da se sazna. Umetnici su intuitivni, njihov duh nije uzemljen sa njihovim telom.