Поставка „Волео бих да сам праисторијски Дирер”

Након дела Владимира Величковића, у Салону Музеја града Београда од сутра у 19 сати имаћемо прилику да посматрамо и радове Дамјана Ковачевића, једног од најталентованијих наших цртача чији је потенцијал наш првопоменути велики сликар одавно запазио. На овој поставци енигматичног назива „Волео бих да сам праисторијски Дирер”, биће пред нама слике и цртежи великог формата, али и опус мањих цртежа, сви настали између 2019. и 2023. године, осим једне слике из 2010.

Како Ковачевић објашњава за наш лист, а током ужурбаних припрема за отварање, на горњем изложбеном нивоу своје место ће наћи велики радови, а на доњем публику очекује седамдесетак цртежа окупљених под називом „Богородица је такнута” који је у вези са историјом катедрале Нотр Дам у Паризу.

Овај аутор рођен у Бихаћу 1983. дипломирао је на Факултету ликовних уметности у Београду, излагао је широм Европе и региона, а његови радови (2013) улазе у збирку Музеја Савремене уметности Београда и Музеја града Београда. Битнија признања укључују прву награду Ниш Aрт фондације (2015) и прву награду за цртеж Фондације „Владимир Величковић” (2010). Резиденцијално је боравио у Немачкој, Француској, Белгији...

На питање како се родила идеја за изложбени наслов и још интригантнија ситуација да датуми и називи дела нису у сагласју са временом настанка у реалности, Ковачевић каже:

– На мојим изложбама концепције су често другачије од очекиваног начина излагања. Идеје углавном настају у комуникацији са пријатељима, а назив ове изложбе продукт је мог разговора са самим собом. Треба некад и себе послушати. Дирер је пред мојим очима још одмалена, као да ми је стриц рођени. Мислим да сам тек учио да пишем слова, а у исто време сам покушавао да цртам као он. Али оставио бих ипак свима да наслов тумаче на свој начин. Изложбу сам конципирао тако да изгледа као да сте у музеју који у себи садржи три раздобља уметности: праисторију, средњи век и рану и високу ренесансу. Кад уклоним формалне информације о сликама и повежем радове са референцама које ме интересују, са Алтамиром, манускриптима из средњег века, фрескама Фра Ађелика и његових савременика и зрелом ренесансом (недостижним савршенством), цела ствар делује јасније.

Будући да је реч о већем броју великих радова наш саговорник говори и о томе како настају, да ли у маху или пролонгирано.

– Велике слике не треба стално радити, за то треба имати посебну енергију, да се накупи свега у човеку. Платно колико год било велико на крају буде премало за све оно што уметник жели да каже. На изложби су слике које су рађене отприлике једна недељно, то је једноставно изашло из мојих руку као просута чаша воде. Лако, брзо и једноставно. Најбитније је да то што носи уметник у себи има снагу, тако да су формати мање важни, то је стицај околности на којој ћу се димензији тренутно зауставити.

Навикли смо и да су његови цртежи увек упечатљиви, оштри и прецизни технички, имагинативни мотивски. Питамо га како он лично о стваралаштву размишља?

– Стојимо на једној лопти која кружи у бескрај овим тамним небом. Сви траже место под сунцем и у сенци дрвета, док уметник тражи место под звездама и у тами космоса. Ветар са собом носи свашта, од бактерија, вируса, прашине… Треба пустити да те ветар милује по темену, па преко косе дође до обрва и полако се спусти у уши, јер у њему има још нечега што се може осетити, чути. Од милости до језе, изнедриће се нешто што је познато и нешто што тек треба да се сазна. Уметници су интуитивни, њихов дух није уземљен са њиховим телом.