Potomak uglednih predaka

Bard srpskog glumišta, nenametljivi, suptilni Tanasije Uzunović preminuo je juče u 81. godini, ostavivši za sobom brojne junake kojima se nesebično davao tokom duge i plodne karijere. Tanasije Uzunović je rođen u Nišu 1942. godine. Završio je Pozorišnu akademiju u klasi profesorke Ljiljane Krstić. Neponovljivi Tasa, kako su ga zvali njegovi prijatelji i kolege, član Jugoslovenskog dramskog pozorišta postao je 1967, da bi od 2002. bio u stalnom angažmanu u Narodnom pozorištu u Beogradu, a penzionisao se 2005. godine.

Tanasije Uzunović potiče iz ugledne porodice. O njegovim precima mogla bi se napisati knjiga, odnosno snimiti film. To je familija koja potiče od Uzun Stojana koji je vojevao još sa Karađorđem, ali Tanasije je dobio ime po pradedi koji je bio jedan od pokretača srpsko-turskog rata kada se Srbija proširila na još četiri nahije, u vreme kralja Milana.

Posle poraza turski aga prodao je Uzunovićevima imanje u Draževcu kod Aleksinca koje su otplaćivali do 1934. godine. O njemu se brinuo Tanasijev deda Jovan, koji je bio agronom, a Jovanovog brata Nikolu, koji je u dva navrata bio predsednik vlade između dva rata, u politiku je uveo upravo Pašić. Posle rata sva imovina im je oduzeta, uključujući i vilu na Dedinju, koja je postala rezidencija američkog ambasadora.

Iako je mogao da nasledi vile u Beogradu, do svoje prve imovine skromni Tanasije Uzunović došao je tek osamdesetih godina i to zahvaljujući Donki Špiček, upravnici Doma pionira, koja je bila u stambenoj komisiji Televizije Beograd. Zauzela se da pomogne odmah čim je čula da je Tasa i dalje podstanar. Prvo je dobio potkrovlje u blizini hotela „Bristol”, koji se tada gradio. Potkrovlje je trebalo renovirati, a general Ljubičić nije dozvolio da se neko tu mota u blizini reprezentativnog vojnog objekta pa je sprečio radove. Tek posle nekoliko godina dozvolio je da se Tanasije Uzunović useli u novobeogradski stan u vojnoj zgradi…

– Uzunovići su bili štedljivi ljudi. Konkretno Nikola nije čuvao novac u bankama, već ga je ulagao u zemlju, gde je svaki centimetar bio obrađen. Smatrao je da zemlja ne može da prosperira ukoliko se ne ulaže u nju. U vreme kada je pravio vilu na Dedinju, stavio je imanje pod hipoteku, da bi mogao da gradi kuću. I pored toga što je bio na takvom položaju, nije mogao od zarađenog novca da priušti sebi da sagradi kuću, a kamoli pet-šest, što danas čine bogataši za nepune dve godine – kazivao je svojevremeno Tanasije Uzunović za „Politiku”, otkrivajući nam manje poznate podatke iz porodične istorije:

– Josip Broz Tito se prvo zalepio za kuću Uzunovića, jer takvih zdanja ima samo 12 u Evropi. Međutim, odustao je od nje kada je video da u toj vili nema ništa osim gvozdenih kreveta, na kojima je spavao i sam Nikola Uzunović. U toj kući nije bilo umetničkih slika, niti stilskog nameštaja, jer je Nikola znao da kaže: „Ja sam mogao ovoliko, a potomci neka rade dalje.” Sa svojim shvatanjem morala i etike, moj predak bi danas bio prevaziđen, staromodan političar, ali ne smemo da zaboravimo činjenicu da je u vreme Nikole Uzunovića dinar bio konvertibilan.

Srbija je lepa zemlja, kazivao je Tanasije Uzunović, ali smo obezvredili ono na čemu smo mogli da prosperiramo, a to je plodna zemlja.

– Srbija nije industrijska već agrarna zemlja. Mi ne znamo da pravimo automobile, televizore, ali zato znamo da sadimo papriku i paradajz. Mogli smo da budemo bašta Evrope. Ako su, recimo, Holanđani „krali” zemlju od mora da bi sadili cveće i od cveća napravili državu, mi smo mogli sa paradajzom i paprikom da beremo zlatne prihode. Biti seljak ne znači biti štrokav, prljav, neobrijan, neobrazovan. To je čovek koji brine o svojoj porodici, o svom domaćinstvu i o tome da li će njegova zemlja da rađa. Sada je Srbija prazna! Svela se na Beograd sa okolinom i na nekoliko gradova, oko kojih ima nešto malo življa, a blago stoji tu, samo ga mi ne vidimo – govorio je glumac.

Tanasije Tasa Uzunović je u pozorištu tumačio brojne upečatljive uloge od Hamleta u istoimenom Šekspirovom komadu, i Kasija u „Otelu”, preko Razumihina u „Zločinu i kazni”, i Verhovenskog u „Zlim dusima” Dostojevskog, do Zarije Vučića u „Velikoj drami” Siniše Kovačevića. Igrao je i u predstavama „Tri sestre”, „Ruženje naroda u dva dela”, „Nižinski”, „Derviš i smrt”, „Kanjoš Macedonović”, „Henri Šesti”...

Ostvario je Uzunović više zapaženih uloga i u televizijskim dramama i filmovima: „Koraci kroz maglu”, „Jad”, „Devojački most”, „Leptirica”, „Trener”, „Čovek koga treba ubiti”, „Kosovski boj”, „Sabirni centar”... Igrao je u brojnim serijama kao što su „Gorki plodovi”, „Moj rođak sa sela”, „Miris kiše na Balkanu”, „Poslednja audijencija”, „Tragom Karađorđa”, „Aleksa Šantić”, „Povratak otpisanih”. Za svoju glumu dobio je najveća esnafska priznanja, među kojima se posebno izdvajaju Oktobarska i Sterijina nagrada i „Pečat” Narodnog pozorišta.

Kolege se opraštaju od Uzunovića: Bio je naš Čarlton Heston

Pozorišni, televizijski i filmski poslenici, kao i poštovaoci, opraštaju se na društvenim mrežama od Tanasija Uzunovića, podsećajući da se radilo o značajnom glumcu, prenosu Tanjug.

Pozorišni i televizijski reditelj Miško Milojević je na svojoj fejsbuk strani napisao da je Uzunović bio „odličan glumac” i da je odigrao sjajne uloge. „No, ja ću ga se pre svega sećati po ulozi s početka njegove karijere kad je igrao mladog Džonija Bojla u drami ’Junona i paun’ u režiji Bore Draškovića u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, uz Ljiljanu Krstić, Ljubišu Jovanovića i ostale velikane zlatnog doba JDP-a”, podsetio je Milojević.

Prema njegovim rečima, Uzunović je „uneo u tu predstavu mladalačku energiju i poseban, moderan glumački izraz”.

Scenarista Dimitrije Vojnov je na „Fejsbuku” napisao da je „bilo zadovoljstvo upoznati ga i raditi s njim”. Uzunović je igrao u filmu „Mali Budo” (2014), čiji je Vojnov bio koscenarista. „Dragi Taso, bio si mi prijatelj i saborac, baron Bah u ’Maski’, doktor u ’Neko me ipak čeka’, Tadija u ’Zverinjaku’. Hvala ti za sve nezaboravne uloge i iskustvo koje sam uz tebe sticao”, napisao je reditelj Radio-televizije Srbije Marko Novaković.

Scenograf i profesor Fakulteta savremenih umetnosti Stevan Aleksić je napisao da je Uzunović bio „veliki glumac, multitalentovani umetnik, jedinstveni gospodin”. „Kakva moćna pojava, kakav pogled, kakvo držanje, kakav glas, kakve role za pamćenje. Tasa je bio naš Čarlton Heston. Dubok naklon”, naveo je Aleksić.