Потомак угледних предака

Бард српског глумишта, ненаметљиви, суптилни Танасије Узуновић преминуо је јуче у 81. години, оставивши за собом бројне јунаке којима се несебично давао током дуге и плодне каријере. Танасије Узуновић је рођен у Нишу 1942. године. Завршио је Позоришну академију у класи професорке Љиљане Крстић. Непоновљиви Таса, како су га звали његови пријатељи и колеге, члан Југословенског драмског позоришта постао је 1967, да би од 2002. био у сталном ангажману у Народном позоришту у Београду, а пензионисао се 2005. године.

Танасије Узуновић потиче из угледне породице. О његовим прецима могла би се написати књига, односно снимити филм. То је фамилија која потиче од Узун Стојана који је војевао још са Карађорђем, али Танасије је добио име по прадеди који је био један од покретача српско-турског рата када се Србија проширила на још четири нахије, у време краља Милана.

После пораза турски ага продао је Узуновићевима имање у Дражевцу код Алексинца које су отплаћивали до 1934. године. О њему се бринуо Танасијев деда Јован, који је био агроном, а Јовановог брата Николу, који је у два наврата био председник владе између два рата, у политику је увео управо Пашић. После рата сва имовина им је одузета, укључујући и вилу на Дедињу, која је постала резиденција америчког амбасадора.

Иако је могао да наследи виле у Београду, до своје прве имовине скромни Танасије Узуновић дошао је тек осамдесетих година и то захваљујући Донки Шпичек, управници Дома пионира, која је била у стамбеној комисији Телевизије Београд. Заузела се да помогне одмах чим је чула да је Таса и даље подстанар. Прво је добио поткровље у близини хотела „Бристол”, који се тада градио. Поткровље је требало реновирати, а генерал Љубичић није дозволио да се неко ту мота у близини репрезентативног војног објекта па је спречио радове. Тек после неколико година дозволио је да се Танасије Узуновић усели у новобеоградски стан у војној згради…

– Узуновићи су били штедљиви људи. Конкретно Никола није чувао новац у банкама, већ га је улагао у земљу, где је сваки центиметар био обрађен. Сматрао је да земља не може да просперира уколико се не улаже у њу. У време када је правио вилу на Дедињу, ставио је имање под хипотеку, да би могао да гради кућу. И поред тога што је био на таквом положају, није могао од зарађеног новца да приушти себи да сагради кућу, а камоли пет-шест, што данас чине богаташи за непуне две године – казивао је својевремено Танасије Узуновић за „Политику”, откривајући нам мање познате податке из породичне историје:

– Јосип Броз Тито се прво залепио за кућу Узуновића, јер таквих здања има само 12 у Европи. Међутим, одустао је од ње када је видео да у тој вили нема ништа осим гвоздених кревета, на којима је спавао и сам Никола Узуновић. У тој кући није било уметничких слика, нити стилског намештаја, јер је Никола знао да каже: „Ја сам могао оволико, а потомци нека раде даље.” Са својим схватањем морала и етике, мој предак би данас био превазиђен, старомодан политичар, али не смемо да заборавимо чињеницу да је у време Николе Узуновића динар био конвертибилан.

Србија је лепа земља, казивао је Танасије Узуновић, али смо обезвредили оно на чему смо могли да просперирамо, а то је плодна земља.

– Србија није индустријска већ аграрна земља. Ми не знамо да правимо аутомобиле, телевизоре, али зато знамо да садимо паприку и парадајз. Могли смо да будемо башта Европе. Ако су, рецимо, Холанђани „крали” земљу од мора да би садили цвеће и од цвећа направили државу, ми смо могли са парадајзом и паприком да беремо златне приходе. Бити сељак не значи бити штрокав, прљав, необријан, необразован. То је човек који брине о својој породици, о свом домаћинству и о томе да ли ће његова земља да рађа. Сада је Србија празна! Свела се на Београд са околином и на неколико градова, око којих има нешто мало живља, а благо стоји ту, само га ми не видимо – говорио је глумац.

Танасије Таса Узуновић је у позоришту тумачио бројне упечатљиве улоге од Хамлета у истоименом Шекспировом комаду, и Касија у „Отелу”, преко Разумихина у „Злочину и казни”, и Верховенског у „Злим дусима” Достојевског, до Зарије Вучића у „Великој драми” Синише Ковачевића. Играо је и у представама „Три сестре”, „Ружење народа у два дела”, „Нижински”, „Дервиш и смрт”, „Кањош Мацедоновић”, „Хенри Шести”...

Остварио је Узуновић више запажених улога и у телевизијским драмама и филмовима: „Кораци кроз маглу”, „Јад”, „Девојачки мост”, „Лептирица”, „Тренер”, „Човек кога треба убити”, „Косовски бој”, „Сабирни центар”... Играо је у бројним серијама као што су „Горки плодови”, „Мој рођак са села”, „Мирис кише на Балкану”, „Последња аудијенција”, „Трагом Карађорђа”, „Алекса Шантић”, „Повратак отписаних”. За своју глуму добио је највећа еснафска признања, међу којима се посебно издвајају Октобарска и Стеријина награда и „Печат” Народног позоришта.

Колеге се опраштају од Узуновића: Био је наш Чарлтон Хестон

Позоришни, телевизијски и филмски посленици, као и поштоваоци, опраштају се на друштвеним мрежама од Танасија Узуновића, подсећајући да се радило о значајном глумцу, преносу Танјуг.

Позоришни и телевизијски редитељ Мишко Милојевић је на својој фејсбук страни написао да је Узуновић био „одличан глумац” и да је одиграо сјајне улоге. „Но, ја ћу га се пре свега сећати по улози с почетка његове каријере кад је играо младог Џонија Бојла у драми ’Јунона и паун’ у режији Боре Драшковића у Југословенском драмском позоришту, уз Љиљану Крстић, Љубишу Јовановића и остале великане златног доба ЈДП-а”, подсетио је Милојевић.

Према његовим речима, Узуновић је „унео у ту представу младалачку енергију и посебан, модеран глумачки израз”.

Сценариста Димитрије Војнов је на „Фејсбуку” написао да је „било задовољство упознати га и радити с њим”. Узуновић је играо у филму „Мали Будо” (2014), чији је Војнов био косценариста. „Драги Тасо, био си ми пријатељ и саборац, барон Бах у ’Маски’, доктор у ’Неко ме ипак чека’, Тадија у ’Зверињаку’. Хвала ти за све незаборавне улоге и искуство које сам уз тебе стицао”, написао је редитељ Радио-телевизије Србије Марко Новаковић.

Сценограф и професор Факултета савремених уметности Стеван Алексић је написао да је Узуновић био „велики глумац, мултиталентовани уметник, јединствени господин”. „Каква моћна појава, какав поглед, какво држање, какав глас, какве роле за памћење. Таса је био наш Чарлтон Хестон. Дубок наклон”, навео је Алексић.