Magične kreacije

Koncert ruske pijanistkinje Aleksandre Dovgan, u organizaciji Steinway koncertne sezone, apsolutno zaslužuje epitet izuzetnog. Istinski umetnički događaj ova petnaestogodišnja pijanistkinja priredila je na sceni Kolarčeve zadužbine, premijerno se predstavivši beogradskoj publici delima Mocarta, Betovena i Bramsa. Čim je stupila na scenu, njena je snažna umetnička ličnost zagospodarila istom i povela nas u magične kreacije izuzetnog uma, čudesno materijalizovanim u nepojamnom klavirskom zvuku.

„Ovo je jedinstvena prilika! Pijanistkinja Aleksandra Dovgan se teško može nazvati čudom od deteta, jer iako je ovo čudo, to nije dečja igra. Čovek čuje izvođenja odrasle osobe posebnog personaliteta...”, reči su čuvenog pijaniste Grigorija Sokolova, koji nije „odoleo” vanvremenom senzibilitetu Aleksandre Dovgan. Njen pijanizam se već sada, nakon samo deset godina učenja, može nazvati vrhunskim. Zadivljujuće vladanje zvukom i formalnim prostorom dela, ogleda se u minuciozno osmišljenom zvuku, u svakom tonu, frazi i izrazu. Iskreno „čitanje” i gotovo anahroni, strahopoštujući doživljaj estetike dela u sviranju Aleksandre Dovgan, savršeno ističe genijalnost notnog zapisa, a pijanistkinji pruža istinski alibi koji je suštinski odvaja od uobičajenih, poželjnih ili danas cenjenih interpretacija.

Tako su zvuci sonata, Mocartove u a-molu, K 310 i Betovenove op.81a, poznatije pod imenom „Les adieux”, otkrili prefinjeni senzibilitet i neumoljivu sugestivnost u umetničkoj realizaciji. Interpretacijom ovih dela, inače omiljenih u klavirskoj pedagogiji, Dovganova je urušila važeće stereotipe – zvuci Mocartove muzike delikatno su prigušivani treptajima levog pedala i tek povremenom bojom desnog, dok je izraz Betovenove muzike doživljavao najrazličitije metamorfoze upravo u poigravanju sa desnim pedalom. Slojevitost izraza koja zapanjujuće izvire iz mašte, talenta i vrhunskog obrazovanja mlade umetnice, fascinantna saznajna predanost i zadivljujuća samokontrola u inteligentnim traganjima, oblikovali su prefinjenu estetiku ovih dela, ispunjenu kreativnom tišinom i oslobođenu od efekta spoljašnjeg.

Ovakav pijanistički narativ Aleksandre Dovgan ovaploćen je u izvođenju Bramsovih „Hendl varijacija” op.24. Grandiozna arhitektonika ovog dela filigranski je „obrađena” u interpretativnom poimanju mlade pijanistkinje, koja se odvažno upustila u „arheološka” istraživanja i razotkrivanja novih sadržajnih dubina, sa naročitim osećanjem intimnih nijansi ovog dela. Pripovedačke dileme Aleksandre Dovgan obeležile su zvučnu sliku Bramsova Tri intermeca op.117, iznedrivši i nestrpljivo pitanje/iščekivanje slušaoca zagledanog u budućnost ovog dragoceno darovitog bića.