Магичне креације

Концерт руске пијанисткиње Александре Довган, у организацији Steinway концертне сезоне, апсолутно заслужује епитет изузетног. Истински уметнички догађај ова петнаестогодишња пијанисткиња приредила је на сцени Коларчеве задужбине, премијерно се представивши београдској публици делима Моцарта, Бетовена и Брамса. Чим је ступила на сцену, њена је снажна уметничка личност загосподарила истом и повела нас у магичне креације изузетног ума, чудесно материјализованим у непојамном клавирском звуку.

„Ово је јединствена прилика! Пијанисткиња Александра Довган се тешко може назвати чудом од детета, јер иако је ово чудо, то није дечја игра. Човек чује извођења одрасле особе посебног персоналитета...”, речи су чувеног пијанисте Григорија Соколова, који није „одолео” ванвременом сензибилитету Александре Довган. Њен пијанизам се већ сада, након само десет година учења, може назвати врхунским. Задивљујуће владање звуком и формалним простором дела, огледа се у минуциозно осмишљеном звуку, у сваком тону, фрази и изразу. Искрено „читање” и готово анахрони, страхопоштујући доживљај естетике дела у свирању Александре Довган, савршено истиче генијалност нотног записа, а пијанисткињи пружа истински алиби који је суштински одваја од уобичајених, пожељних или данас цењених интерпретација.

Тако су звуци соната, Моцартове у а-молу, К 310 и Бетовенове оп.81а, познатије под именом „Les adieux”, открили префињени сензибилитет и неумољиву сугестивност у уметничкој реализацији. Интерпретацијом ових дела, иначе омиљених у клавирској педагогији, Довганова је урушила важеће стереотипе – звуци Моцартове музике деликатно су пригушивани трептајима левог педала и тек повременом бојом десног, док је израз Бетовенове музике доживљавао најразличитије метаморфозе управо у поигравању са десним педалом. Слојевитост израза која запањујуће извире из маште, талента и врхунског образовања младе уметнице, фасцинантна сазнајна преданост и задивљујућа самоконтрола у интелигентним трагањима, обликовали су префињену естетику ових дела, испуњену креативном тишином и ослобођену од ефекта спољашњег.

Овакав пијанистички наратив Александре Довган оваплоћен је у извођењу Брамсових „Хендл варијација” оп.24. Грандиозна архитектоника овог дела филигрански је „обрађена” у интерпретативном поимању младе пијанисткиње, која се одважно упустила у „археолошка” истраживања и разоткривања нових садржајних дубина, са нарочитим осећањем интимних нијанси овог дела. Приповедачке дилеме Александре Довган обележиле су звучну слику Брамсова Три интермеца оп.117, изнедривши и нестрпљиво питање/ишчекивање слушаоца загледаног у будућност овог драгоцено даровитог бића.