Pod evropsko okrilje bez takozvanog Kosova

Penzionisani novinar vaše kuće ima svoj redovni pogled petkom, osvrt na aktuelna politička događanja kod nas i oko nas. I zaslužio je taj prostor zbog bogatog novinarskog iskustva, poznavanja političkih previranja i uvira, jasnog i tečnog stila. Ali po mom skromnom mišljenju, a na osnovu nekih njegovih pogleda, nalazim da neki put sklizne u odapeto, namensko pogledavanje u nameri da zadrti narod iščita racionalno, korisno, možda i jedino moguće gledanje na ono što nas je snašlo i što nas može snaći u sveevropskom rvanju u džumbesanju. Pa da se zaključi da je jedini i spasonosni put pod okrilje čvrsto i u gnezdašce toplo, evropsko. Bez… zna se čega takozvanog.

U skorašnjem pogledu uvaženi novinar i komentator zorno poručuje da se zaboravi bivše tzv. Kosovo, jer istina je jedna, tako je i nikako drukčije na osnovu sporazuma od jakih 10 tačaka. I protivno stavu državnog vrha on nam otvara oči, otkriva šta se iza brda valja i za Srbiju dobitno valja, duboko je zagrebao ispod žita da pokaže ko se za sve pita. I gle lahornog olakšanja posle oturivanja teškog kamena oko vrata, sreće preispoljne što usrećena Srbija dobija novog dobrosuseda Kosovo. I što naša osokoljena diplomatija može da se čvrstim ularima veže za Zapad. I olakšano oslobodi vazalstva, uvaženi kolumnista ne ističe čijeg, ali zna se, nema tu ničeg takozvanog.

I eto nama sreće pregoleme, bićemo neumereno slobodni u žuđenoj Evropi. Slobodni da uvodimo sankcije onima koje nam toplo preporuče, da se slobodno usaglasimo bez oglašavanja s uputama za naše dobro iz samoga centra... Brisela. I moći ćemo da se oslobodimo dosadne i opake babaroge koja nam nad glavom zunzara da će nas u slučaju drugome snaći sankcije, besomučni beg profitno i dobitno usrećenih zapadnih investitora, bosonogo i golotrbo siromaštvo.

Što se tiče medicine, osvedočeni sam laik, ali amputacija se na telu, daleko bilo, vrši ako je narečeni deo bolestan i njegovim uklanjanjem se spasava život. A na Kosovu još ima našeg zdravog, otpornog naroda, imunog na pretnje i šikane, stoletnih manastira, crkava vanvremenske, božanske lepote, u slavu Boga i naroda našeg, brižnih i uznemirenih duša i nadgleda naših svetlih kraljeva, svetitelja. I ako bi do amputacije kolevke našeg postojanja došlo, onda bi to bilo in vivo, u skladu s prevaziđenim pravilima mračnoga srednjovekovlja.

„Politiku” redovno čitam na svoju polzu i primirenje, i Poglede i Među nama. Neki put vidim podvojenost između pogledara s velikim ili podebljanim imenom i prezimenom i ispod njih međunamaca, običnoga, ne mnogo važnog imena, ali iskrenih i korisnih zapažanja i stavova. I pristojnih, argumentovanih reakcija i istupa na pisanija pogledara. Te ja, jedan od mnogih međunamaca usudih se da se cibnem. Da li sa razlogom?

Zoran Ristić,
profesor