Lekari zaštićeni, a ne pacijenti

Pacijenti u Srbiji uopšte nisu zaštićeni i dok god budemo poricali da lekarske greške postoje, one će se i ubuduće događati, tvrdi Jasmina Lehlajtner, predsednica Udruženja građana za zaštitu prava pacijenata „Re-akcija”. Kampanja Ministarstva zdravlja „Imate pravo”, koja je razjasnila prava koja pacijenti imaju, po njenim rečima bila je pomak nabolje, ali smo još daleko od zdravstva u kojem će pacijent biti bezbedan i siguran i zaista „u centru zdravstvenog sistema”.

Udruženje je zato i predložilo formiranje Nacionalne kancelarije za zaštitu prava pacijenata, koja bi morala da bude nezavisan državni organ, čijeg direktora bira i razrešava Narodna skupština. Kancelarija bi imala ovlašćenja da nadležnom organu podnese zahtev za pokretanje krivičnog ili prekršajnog postupka ili da uputi predlog Lekarskoj komori za pokretanje disciplinskog postupka i oduzimanje licence za rad.

U svakoj bolnici, trenutno, radi zaštitnik prava pacijenata, kojem nezadovoljni bolesnici mogu da prijave sve što ih muči, a na loše lečenje mogu da se požale i načelniku, direktoru ili zdravstvenom inspektoru. Profesor dr Tomica Milosavljević, ministar zdravlja, to navodi kao mehanizme zaštite prava, koje bi pacijenti trebalo više da koriste.

Veću bezbednost pacijenata, ministar zdravlja najavljuje i nakon osnivanja „večernjih klinika”, jer će, tvrdi, neželjenih ishoda lečenja biti manje, s obzirom na to da se mnoge operacije i procedure češće i rutinski rade pod državnim nego privatnim krovom.

– U privatnim klinikama, u kojima kao konsultanti rade državni lekari, zaista se svašta događalo, od rada s neispravnim aparatima do operacija u salama koje niti su podesne, niti su prijavljene, a lekar nije imao tim koji bi mogao da reaguje u kritičnom trenutku, dok u državnim salama u kojima rade godinama, u mraku mogu da napipaju sve što im je potrebno. To može da bude obrazloženje da će u „večernjim klinikama” pacijent biti bezbedniji, ali to nije odlučujući faktor da se opredelimo za večernju kliniku, ako lekar opet bude neljubazan, u žurbi ili neraspoložen za rad. Slažem se da bi deo novca od rada konsultanata morao da se vrati u državne klinike, ali bi i pacijentima trebalo vratiti deo novca od njihovog obaveznog zdravstvenog osiguranja koji su godinama plaćali u privatnim ordinacijama, jer kada je bilo hitno lekara su mogli da nađu u privatnim ustanovama, pa su praktično plaćali dva puta istu uslugu – kaže Jasmina Lehlajtner.

Sadašnje mehanizme zaštite pacijenata, ona, međutim, smatra nedovoljnim.

– Prvo, zaštitnika prava bira direktor, a plaća ga zdravstvena ustanova, što je tipičan konflikt interesa i bacanje prašine u oči. Zaštitnik prava pacijenata ne može da izađe na sud i brani pacijenta u slučajevima kada bi to bilo potrebno. On može da pozove na razgovor lekara, na čiji se rad ili neljubaznost pacijent žalio, ovaj lekar napiše svoju izjavu, a zaštitnik prava pacijenta, bez bilo kakvih daljih proveravanja, pacijentu prosledi fotokopiju izjave. Na koji način onda taj zaštitnik štiti prava pacijenta? – pita Jasmina Lehlajtner. Obraćanje načelniku, tvrdi ona, opet, svodi se samo na usmeni razgovor, koji kao takav, ima značaj neformalnog razgovora i bez dokaza je.

(/slika2)– Zdravstvena inspekcija na pritužbe nezadovoljnih pacijenata odgovara kao po definiciji frazom „da je, pošto je formirana komisija za vanredni stručni nadzor, napravljen uvid u medicinsku dokumentaciju” i da nije napravljena greška u vođenju dokumentacije. Znači, ništa! Pri tome su lekari mnogo više zaštićeni – ukazuje naša sagovornica, koja je prednosti dobro organizovanog zdravstvenog sistema, i za pacijenta i za lekara, upoznala u Austriji, gde je 13 godina radila u zdravstvu. Po profesiji je laborant mikrobiolog, a Udruženje građana je osnovala januara 2007. sa desetoro istomišljenika. Danas ova asocijacija ima nekoliko stotina članova.

– Kada se nešto desi, pacijenti su prepušteni sami sebi i ne postoji organizovani sistem zaštite. Pacijent, može, naravno da podnese privatnu krivičnu tužbu, ali od toga odustaju u samom početku, jer nemaju dovoljno novca da se izbore sa svim troškovima koji dolaze. Problem imaju i sudovi i tužioci, jer nisu stručni u oblasti medicine, a oslonjeni su na veštake, koji mogu, ali ne moraju biti objektivni. Igra se svojevrsni „ping-pong” sa pacijentima, ali i sa sudovima i javnim tužilaštvima, jer pravnici, koji nemaju medicinsko znanje, često ne mogu izvući uzročno-posledičnu vezu u nalazima sudskih veštaka i tragičnog događaja u nekoj bolnici – kaže predsednica Udruženja, kojem su se, na primer za pomoć u isterivanju istine, obratili i Dijana Radović, majka devetnaestogodišnje Jelice, koja je umrla posle operacije čukljeva, roditelji trogodišnje Anje Grahovac ili Stefana Gavrilovića, koji su u bolnici umrli posle operacije na oku, odnosno posle operacije krajnika, kao i mnogi drugi.

– Ljudi nam se obraćaju ne zato što su čekali nekoliko sati duže, pa ih lekar nije primio, već zato što su doživeli katastrofalni primer nestručnog lečenja sa posledicama po zdravlje i, čak, smrtni ishod. Građani iz manjih mesta su u posebno teškom položaju, jer nezadovoljni jedinim lekarom na kog su usmereni često se boje da ulože bilo kakvu žalbu direktoru bolnice nekog okruga ili samom lekaru. Kada lekar sazna za pritužbe na njegov račun, dešava se da taj pacijent više nikada ne može da dođe u ordinaciju tog lekara, a u malom mestu ne može da izabere drugog. Udruženje ljudima predlaže pisanje peticije, garantujemo im tajnost podataka, ali pacijenti se plaše i odustaju od već pokrenutih peticija – kaže Lehlajtnerova.