Лекари заштићени, а не пацијенти

Пацијенти у Србији уопште нису заштићени и док год будемо порицали да лекарске грешке постоје, оне ће се и убудуће догађати, тврди Јасмина Лехлајтнер, председница Удружења грађана за заштиту права пацијената „Ре-акција”. Кампања Министарства здравља „Имате право”, која је разјаснила права која пацијенти имају, по њеним речима била је помак набоље, али смо још далеко од здравства у којем ће пацијент бити безбедан и сигуран и заиста „у центру здравственог система”.

Удружење је зато и предложило формирање Националне канцеларије за заштиту права пацијената, која би морала да буде независан државни орган, чијег директора бира и разрешава Народна скупштина. Канцеларија би имала овлашћења да надлежном органу поднесе захтев за покретање кривичног или прекршајног поступка или да упути предлог Лекарској комори за покретање дисциплинског поступка и одузимање лиценце за рад.

У свакој болници, тренутно, ради заштитник права пацијената, којем незадовољни болесници могу да пријаве све што их мучи, а на лоше лечење могу да се пожале и начелнику, директору или здравственом инспектору. Професор др Томица Милосављевић, министар здравља, то наводи као механизме заштите права, које би пацијенти требало више да користе.

Већу безбедност пацијената, министар здравља најављује и након оснивања „вечерњих клиника”, јер ће, тврди, нежељених исхода лечења бити мање, с обзиром на то да се многе операције и процедуре чешће и рутински раде под државним него приватним кровом.

– У приватним клиникама, у којима као консултанти раде државни лекари, заиста се свашта догађало, од рада с неисправним апаратима до операција у салама које нити су подесне, нити су пријављене, а лекар није имао тим који би могао да реагује у критичном тренутку, док у државним салама у којима раде годинама, у мраку могу да напипају све што им је потребно. То може да буде образложење да ће у „вечерњим клиникама” пацијент бити безбеднији, али то није одлучујући фактор да се определимо за вечерњу клинику, ако лекар опет буде нељубазан, у журби или нерасположен за рад. Слажем се да би део новца од рада консултаната морао да се врати у државне клинике, али би и пацијентима требало вратити део новца од њиховог обавезног здравственог осигурања који су годинама плаћали у приватним ординацијама, јер када је било хитно лекара су могли да нађу у приватним установама, па су практично плаћали два пута исту услугу – каже Јасмина Лехлајтнер.

Садашње механизме заштите пацијената, она, међутим, сматра недовољним.

– Прво, заштитника права бира директор, а плаћа га здравствена установа, што је типичан конфликт интереса и бацање прашине у очи. Заштитник права пацијената не може да изађе на суд и брани пацијента у случајевима када би то било потребно. Он може да позове на разговор лекара, на чији се рад или нељубазност пацијент жалио, овај лекар напише своју изјаву, а заштитник права пацијента, без било каквих даљих проверавања, пацијенту проследи фотокопију изјаве. На који начин онда тај заштитник штити права пацијента? – пита Јасмина Лехлајтнер. Обраћање начелнику, тврди она, опет, своди се само на усмени разговор, који као такав, има значај неформалног разговора и без доказа је.

(/slika2)– Здравствена инспекција на притужбе незадовољних пацијената одговара као по дефиницији фразом „да је, пошто је формирана комисија за ванредни стручни надзор, направљен увид у медицинску документацију” и да није направљена грешка у вођењу документације. Значи, ништа! При томе су лекари много више заштићени – указује наша саговорница, која је предности добро организованог здравственог система, и за пацијента и за лекара, упознала у Аустрији, где је 13 година радила у здравству. По професији је лаборант микробиолог, а Удружење грађана је основала јануара 2007. са десеторо истомишљеника. Данас ова асоцијација има неколико стотина чланова.

– Када се нешто деси, пацијенти су препуштени сами себи и не постоји организовани систем заштите. Пацијент, може, наравно да поднесе приватну кривичну тужбу, али од тога одустају у самом почетку, јер немају довољно новца да се изборе са свим трошковима који долазе. Проблем имају и судови и тужиоци, јер нису стручни у области медицине, а ослоњени су на вештаке, који могу, али не морају бити објективни. Игра се својеврсни „пинг-понг” са пацијентима, али и са судовима и јавним тужилаштвима, јер правници, који немају медицинско знање, често не могу извући узрочно-последичну везу у налазима судских вештака и трагичног догађаја у некој болници – каже председница Удружења, којем су се, на пример за помоћ у истеривању истине, обратили и Дијана Радовић, мајка деветнаестогодишње Јелице, која је умрла после операције чукљева, родитељи трогодишње Ање Граховац или Стефана Гавриловића, који су у болници умрли после операције на оку, односно после операције крајника, као и многи други.

– Људи нам се обраћају не зато што су чекали неколико сати дуже, па их лекар није примио, већ зато што су доживели катастрофални пример нестручног лечења са последицама по здравље и, чак, смртни исход. Грађани из мањих места су у посебно тешком положају, јер незадовољни јединим лекаром на ког су усмерени често се боје да уложе било какву жалбу директору болнице неког округа или самом лекару. Када лекар сазна за притужбе на његов рачун, дешава се да тај пацијент више никада не може да дође у ординацију тог лекара, а у малом месту не може да изабере другог. Удружење људима предлаже писање петиције, гарантујемо им тајност података, али пацијенти се плаше и одустају од већ покренутих петиција – каже Лехлајтнерова.