Naučnik plemenitog kova

Iz rodne Beljine kod Čačka, kao svršeni gimnazijalac, profesor dr Dobrivoje T. Jovanović došao je, u gumenim kondurama, u Beograd ratne 1941. godine s namerom da upiše Medicinski fakultet. Ali, život ga je usmerio na drugu stazu. Na stazu tehničkih nauka gde je ostao celog radnog veka kao profesor Saobraćajnog fakulteta u Beogradu i Nišu.

U penziji, danas u poznim godinama slobodno vreme koristi da piše pripovetke i autobiografske priče bogate životnim iskustvima koje je povezao u knjigu „Mojih 97 – uspomene i sećanja”.

Vedrog duha, dobrog pamćenja i krepkog zdravlja Dobrivoje dočekuje stoti rođendan uz želju da nastavi da piše i upotpuni svoju knjigu o sebi, savremenicima, porodici i uspomenama na stara vremena. Veliki životni jubilej proslaviće sutra. Kao redovni višedecenijski čitalac našeg lista, raspoloženo i svečano dočekao nas je u svom domu i prisetio se detinjstva, svojih početaka u glavnom gradu, Drugog svetskog rata, profesorskih dana, rada sa studentima...

– U Beograd sam došao u 19. godina. Bio je rat, nemaština. Ali sam se kao odličan i primeran učenik izborio da odem dalje, da idem na studije. Nisam poznavao nikoga u gradu pa sam spavao kod kumovih rođaka. Prvo sam hteo da kupim kožnu obuću i da se upišem na medicinu. Za broj obuće nisam ni znao da postoji i da se meri stopalo. Nosio sam veći broj od 46 pa nisam mogao ni da nađem cipele. U gumenjacima sam, umesto na Medicinski fakultet, instinktivno otišao na tehničke nauke. Upisao se i završio sam u roku. Tada je elektrotehnika koju sam studirao bila u povoju – seća se Jovanović posle više od osam decenija prvih studentskih dana.

Po završetku studija radio je na institutima „Vinča”, „Mihajlo Pupin” i u zemunskoj elektroindustriji na razvoju prvih domaćih digitalnih telefonskih centrala. Ali, najduže se bavio profesurom na gde je predavao kibernetiku. Jedan je od osnivača odseka za PTT saobraćaj kojim je od 1971. godine i rukovodio.

– Najponosniji sam na rad u „Vinči” i na rad sa studentima. U Vinči sam postigao istraživačka i razvojna dostignuća u oblasti elektronskih kola, instrumenata i mernih metoda za nuklearna istraživanja. A kad sam radio sa studentima trudio sam se da sa njima pričam kako da uče, kako da unaprede znanja i da se izbore za svoje prilike. Sa mnogima sam i danas u kontaktu. Uglavnom su svi moji đaci ostvareni u struci, zahvaljujući njihovom radu, ali i mom talentu da prepoznam nadarene inženjere. Lepo je znati da si višestruko pomogao društvu tako što si dao mnoge naučne okvire i obrazovao mlade da se bave stručno elektrotehnikom i telekomunikacijama – priča profesor Jovanović i kaže da ima nekadašnjih učenika koji ga posećuju. Danas sa njima razgovara o knjizi koju je izdao i svi koji su je čitali dali su pozitivne komentare.

Za njegove priče i pripovetke koje su autobiografske i istinite zainteresovao se list „Čačanski glas” i u svakom broju objavljivao je po jednu. Istorijski arhiv Čačka je pre dve godine izdao knjigu ovog naučnog radnika i pedagoga, kog je jedan od recenzenata nazvao „naučnikom plemenitog kova”.

– Pisao sam da moji potomci, sinovi, unuci i praunuci imaju po čemu da me pamte. Sećanja o dolasku u Beograd i studentskim danima, o braku sa Milenom koja mi je uvek bila podrška za pisanje, o usavršavanju u Francuskoj, pokušao sam da svoja iskustva približim čitaocima – objašnjava profesor Jovanović. Ima čitalaca koji mu se javljaju i pričaju o utiscima, neki su čak i plakali uz stranice njegove zbirke. A on potvrđuje da je nostalgija bila noseće osećanje dok je beležio uspomene.

U planu mu je da piše i dalje, da zaokruži i upotpuni autobiografiju.

Zdravlje i um ga služe odlično. Kao recept za vitalnost i dugovečnost ističe da je bitno jesti povrće i voće, družiti se sa vedrim ljudima i izbegavati stres, a povećati broj kilometara u šetnji.

– Duhovnost je ključ uspeha u svemu i svaki naučnik trebalo bi da se zapita kako je svet nastao i koja je njegova uloga. U svom radnom veku svoja znanja stavio sam na raspolaganje studentima s ciljem novih otkrića u nauci – rekao nam je profesor Jovanović.