Američka dizelka i srpski voz

„A sada neko stvarno mora da uradi nešto, jer ćemo se u suprotnom susresti sa brojnim problemima. I veoma se plašim toga”, rekao je, govoreći o situaciji na zapadnom Balkanu, Aleksandar Vučić septembra 2016.  na Institutu „Ist-vest” u Njujorku.

Trebalo je da prođe šest i po godina pa da „neko” uradi „nešto” da bi krenula da se briše najneuralgičnija tačka regiona: konflikt oko Kosova.

Evropska unija uz svesrdnu podršku Sjedinjenih Država ubacila je predsednika Srbije i kosovskog premijera Albina Kurtija u novi koncept međusobnog dijaloga od kojeg se očekuje brza normalizacija odnosa u vreme kada Rusija ne odustaje od ambicije da destabilizuje Evropu i tako skrene pažnju od svojih osvajanja po Ukrajini.

Svojevremeno su, neko to pamti, američke dizelke revolucionarno modernizovale jugoslovenske železnice. Danas američka diplomatija na kerozinu koriguje pravce srpske spoljne politike i udaljava je od Kremlja.

Počelo je približavanje Srbije Americi. Iskreno? Sumnjam. Dobrovoljno? Teško, ali boduje se rezultat. Vučić je svakako svestan šta bi moglo da ga čeka ukoliko pokuša da minira dogovor oko Kosova koji je sklopljen po evropskom planu uz snažnu podršku SAD.

Beograd je, suočen sa novom realnošću sveta, doveden u situaciju da shvati da bez podrške SAD ne može da gradi ekonomiju, da napreduje u evrointegracijama i da očuva mir u regionu.

Mnogo puta do sada Vučić je izjavljivao da je u interesu Srbije da odnosi sa SAD budu sve bolji, ali je sve to vreme podsticao udaljavanje od EU i približavanje Moskvi na način koji je nedoličan zemlji kandidatu za članstvo u uniji. Amerika je kao vodeća sila NATO-a kroz režimske medije bila identifikovana kao „zaverenik” koji radi o glavi naprednjačkoj vlasti.

Sve to se lagano šalje u prošlost. Bez veće pompe, kako se ne bi iritirala javnost koju su godine antizapadne propagande oblikovale tako da blizu polovine građana SAD smatra neprijateljem, a tek 17 odsto prijateljem, kako pokazuje prošlogodišnje ispitivanje beogradskog Instituta za evropske poslove.

Promena raspoloženja, što je direktna posledica rata u Ukrajini, uočljivija je u ešalonima vlasti nego u javnosti. Danas isti oni koji su stvarali antizapadni narativ hvale sklapanje sporazuma o strateškom partnerstvu Srbije i SAD, kakve Beograd već ima sa Moskvom, Pekingom, Parizom, Rimom ili Abu Dabijem. Taj sporazum je u oktobru prvi pomenuo ambasador SAD u Beogradu Kristofer Hil.

Vučić se na bezbednosnoj konferenciji u Minhenu sastao sa američkim državnim sekretarom Entonijem Blinkenom da bi zajednički potvrdili „sve bolje bilateralne odnose”. Početkom februara njih dvojica imali su telefonski razgovor čiji je veći deo bio posvećen obnovi dijaloga Beograda i Prištine i evropskom putu Srbije, ali i načinima jačanja međusobne saradnje.

Novu dinamiku odnosa, koji su možda paradoksalno najuspešniji na vojnom planu, potvrđuje i učestalost Vučićevih kontakata sa ambasadorom Hilom, kakva je u ranijim vremenima bila rezervisana samo za emisare Rusije i Kine. Nema više oštrine kojom je predsednik Srbije znao da se obruši na neke ranije američke ambasadore, na radost beogradskih tabloida.

Srbija je sada u poziciji da poravnava štete svoje često konfuzne diplomatije, poput one iz prošlog septembra kada je potpisala dvogodišnji plan konsultacija sa Rusijom, ili putovanja otvoreno proruskog ministra za Moskvu u vreme sankcija.

Čak i ministar inostranih poslova Ivica Dačić, socijalista koji je uvek važio za veoma pouzdanog ruskog saveznika, sada potvrđuje da Srbija ima „izražen interes” da odnose sa SAD podigne na nivo strateškog partnerstva i tu ideju je otvoreno hvalio na marginama Molitvenog doručka u Vašingtonu. Dačić se očigledno prestrojava u hodu da bi uhvatio korak sa spoljnopolitičkim zaokretom koji je najavio predsednik Vučić.

Tokom 141 godine od uspostavljanja diplomatskih odnosa bilo je uspona i padova, a najbolniji je bio posle NATO bombardovanja SR Jugoslavije tokom kosovske krize 1999. i paljenja američke ambasade u Beogradu u vreme proglašenja kosovske nezavisnosti 2008.

Prvi znaci normalizacije zabeleženi su u vreme administracije Donalda Trampa kada je Vučić izjavljivao da su američki sagovornici prvi put pripravni da saslušaju šta Srbija ima da kaže. Sačuvana je formula „slažemo se da se ne slažemo” oko Kosova, ali počelo je intenzivnije traganje za sferama zajedničkog, što je i politika predsednika Džozefa Bajdena koji podržava inicijativu „Otvoreni Balkan”.

Kosovo, koje je bilo odskočna tačka širenja malignih uticaja Rusije po regionu, sada bi moglo da označi obuzdavanje Moskve koja je zbog toga otvoreno nervozna i preti Srbiji „nepopravljivom štetom” ukoliko prihvati predlog Zapada, a ne ruski zahtev da se kosovski problem rešava tek po završetku ukrajinskog rata, i to isključivo u skladu sa Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti.

Dok Vučić Moskvu manje ili više otvoreno upozorava da ne pokušava da podrškom ultradesnim srpskim kleronacionalistima destabilizuje njegovu vlast, Beograd ne krije zadovoljstvo što u Vašingtonu nailazi na „političko razumevanje” i otvoreno ispoljava interes da se odnosi sa SAD podignu na nivo strateškog partnerstva.

Amerika želi Srbiju kao partnera na zapadnom Balkanu, što je sastavni deo velikih geostrateških pomeranja izazvanih ratom u Ukrajini od kojih Srbija može da ima ne samo političke, već i ekonomske koristi jer strateško partnerstvo sa SAD otvara mnoga vrata zapadnim investitorima.

U međuvremenu je u Beogradu boravila reprezentativna delegacija američkih privrednika, a tokom sastanaka su se čule samo reči pohvale Americi kao jednom od vodećih stranih investitora u Srbiji sa oko četiri milijarde dolara, velikom poslodavcu koji je obezbedio 32.000 radnih mesta i usponu ekonomske saradnje koja je „uprkos brojnim rastućim globalnim izazovima” prošle godine dostigla obim razmene od 2,4 milijarde dolara.

Ambasador Hil potvrđuje da je za Beograd poslat u misiju „diplomatskog specijalca” sa zadatkom da Srbiju izvuče iz ruske zone uticaja i da njen „moralni kompas” usmeri prema Zapadu. On procenjuje da je dosad bio uspešan: „Pitanje veze Srbije sa Rusijom – možete videti da slabi iz dana u dan. Vidi se da raste interesovanje za saradnju sa EU i više zainteresovanosti za saradnju sa nama.”

„Srbija se već odlučila da se okrene Zapadu i mislim da je mnogim Srbima frustrirajuće što proces traje toliko dugo. Nadam se da će rezultat svega ovoga biti mnogo bolji, brži tempo (evrointegracija)”.

Amerikanci uz EU aktivno posreduju u dijalogu Beograda i Prištine i očekuju da se „iskoristi zalet ka političkom rešenju za Kosovo”. To što Vučiću i Kurtiju nije ostavljen veći manevarski prostor od ćoška je dobra vest za sve one koji smatraju da je posle više od dve decenije mrcvarenja konačno došlo vreme da Srbija i Kosovo širom otvore vrata sopstvene evropske budućnosti.

Beograd se nada da će u skorijoj budućnosti biti domaćin državnom sekretaru Blinkenu. Bio bi to pečat povratka Srbije svom davno deklarisanom geostrateškom opredeljenju ka Zapadu, a u vitrinama srpske diplomatije našlo bi se jedno strateško partnerstvo koje upadljivo nedostaje.