Ne treba seliti beogradski zoo-vrt

Zbunjujuće deluje da nema velike reakcije na ideju da se beogradski zoo-vrt sa Kalemegdana (Dorćola) premesti na Adu Ciganliju. Poštujem Šapića i kao svetski poznatog sportistu i kao gradonačelnika, ali smatram da je takva ideja loša.

Mislim da nije korektno pozivati se na Vuka Bojovića, čoveka koji je vodio (i tada dobio) veliku borbu za ostanak zoo-vrta na postojećoj lokaciji i ne verujem da se nosio idejom za njegovo premeštanje na Savu ili Ratno ostrvo. Imajući u vidu sve činjenice za i protiv, a one postoje, jedino rešenje je postojeće, a ako bi se baš morao premestiti, onda bi došla u obzir samo unutrašnjost, kontinentalni deo pozadine Beograda. Sve ostalo bi vodilo u katastrofalnu devastaciju i propadanje beogradskog zoo-vrta i nosilo nepredviđene ekološke, epidemiološke, pa i prostorne opasnosti kojima bi se životinje, tako različite i osetljive, ali i građani toliko opasno ugrozili da ne verujem da ni pojedinac poput gradonačelnika, ni Skupština grada Beograda mogu da na sebe preuzmu odgovornost eventualne takve odluke.

Misli li neko da su ta divna, fascinantna i tako raznorodna stvorenja nekakva roba koja se poput paketa može premeštati i smeštati kao u kakvo novo skladište? Navešću samo nekoliko očiglednih dokaza koji u startu poništavaju takvu ideju. Prvo, sama Ada Ciganlija. Mesto, kako reče čitateljka „Politike” Zorica Prokić, koje je „beogradsko more”, na koje se svakodnevno slivaju desetine hiljada Beograđana. A tu, eto, neki planiraju da dovedu u susedstvo nebrojeno životinjsko carstvo tih „dragih i lijepih stvorenja”, koje se duže od veka uvećavalo i umnožavalo, sa sveukupnom pratećom infrastrukturom. Ko zna, možda će se time obostrano udvostručiti zadovoljstvo zajedničkim osvežavanjem u Savi i Beograđana i stanovnika zoo-vrta. Pre dosta vremena na svetskoj lepotici Tari sreo sam Engleza Milana Svanderlika kako je oduševljeno snima, a onda je tužno rekao kako je njihova Temza „ko puding” – pretvorila se u kanal, praktično kanalizaciju. Hoćemo li da takva postane i Sava? A koliko znam, Sava je osnov vodoizvorišta Beograda. Temza je danas skoro čista reka. A kakva je budućnost Save sa dodatnim zoo-vrtom, sa tim raznorodnim sastavom? Premeštanjem na vodu, u vlagu, u opasna isparenja. Prostoru inače pogodnom za bujanje raznih neprijatnih mirisa, koji su već svakodnevna realnost, kao i mogućnosti najrazličitijih zaraza. Izloženom sasvim realnoj mogućnosti velikih, iznenadnih poplava, makar one bile retke. Tako bi se srce Beograda, njegovo more, pa i pluća, realno pretvorilo u „mrtvo more”.

Na mestu su i upozorenja gospođe Prokić da buka koja se stvara na kupalištu Ada, u kafićima, neće prijati ni novim domaćinima zoo-vrta, životinjama, već ugroženim u kavezima, s obzirom na to da one dolaze iz carstva tišine i prirode, ali ni kupačima, jer toliki broj životinja stvara sopstvenu buku.

Ima još nešto. Do postojećeg zoo-vrta se stiže sa bezbroj strana, do ovog bi se stizalo samo preko jednog mosta iz dvomilionskog grada, plus posetioci. Kakav bi to bio haos, a da ne govorimo o realnoj opasnosti da će most narednih decenija preko sebe preneti toliku masu ljudi, s obzirom na iskustva da su slični mostovi u svetu doživeli užasne havarije zbog svoje preopterećenosti. Isti je slučaj i sa eventualnom idejom o Ratnom ostrvu. Loše je i objašnjenje da bi zoo-vrt time uvećao prostor sa sedam na 14 hektara.

Da dodam još nešto. Mnogim životinjama, poput kamila, koje dolaze iz pustinja, ali i iz dosta sušnih prostora sveta, kad bi se našle u praktično močvarnom prostoru, adaptacija bi bila skoro nemoguća. A da ne govorimo o životinjama sa andskih, himalajskih, alpskih ili kordiljerskih prostora, koje bi se našle u prostoru okruženom vodom sa svih strana. Jesu li predlagači tih ideja o svemu tome vodili računa? Vole te životinje vodu, i slonovi, ne samo nilski konji, i lavovi, pa i kamile, ali nisam siguran da bi voleli da postanu vodozemci. Skoro šokantno deluje izjava gradonačelnika da treba pre brinuti o ljudima na Adi, a ne o životinjama. A ta draga, divna stvorenja, priznaće i najbezosećajniji, osetljiva su bića, već im je zoo-vrtom uskraćen prirodni ambijent, bojim se da bi se sve to u vezi s njim pretvorilo u katastrofu. Višestruku.

I još jedna, ništa manje važna stvar. Je li Beograd toliko bogat i bez drugih potreba i obaveza, da je počeo da se bavi i tako skupom, složenom i veoma osetljivom realizacijom kakva je dislokacija zoo-vrta? A što se tiče Kalemegdanske tvrđave, koja je navodno ugrožena zoo-vrtom, nije ona njime ugrožena. Naprotiv, one se komplementarno nadopunjuju. Pored uživanja u njegovim drevnim zidinama, divnom pogledu na grad i reke, on skoro istovremeno nudi uživanje u druženju s tim dragim stvorenjima koja su nam pristigla iz svih krajeva sveta.

Miroje Vuković,
književnik, Podgorica