„Žuta kuća” poziva na odgovornost

Dokumentarno-igrani film „Dosije Kosovo - Žuta kuća” autorke Slađane Zarić, koji je na programu RTS 1, u četvrtak, u 21.00,  donosi priču o tragičnoj sudbini ljudi koji su nestali tokom leta 1999. godine, nakon što je 50.000 KFOR vojnika došlo na Kosovo i Metohiju. Zarićeva je svoja istraživanja bazirala na izveštaju Dika Martija koji je usvojen na Parlamentarnoj skuptini Saveta Evrope i i na UNMIK-ovom dokumentu koji sadrži izjave svedoka (bivših vojnika) UČK koji imaju direktna saznanja o transportovanju zarobljenih Srba u Albaniju i o trgovini organima. Ta svedočenja govore da su zarobljeni Srbi najpre držani u logorima po Kosovu (kojih je po podacima UNMIK-a bilo 144). Neki od njih su odmah ubijeni, neki su posle izvesnog vremena (najčešće u julu i avgustu 1999.) transportovani u Albaniju. Zarobljenici su prebacivani kombijima, hladnjačama, kamionima. Nekada legalnim, a kasnije, kako je postalo sve rizičnije, i ilegalnim pravcima. Upravo vozači ovih kombija i kamiona su svedoci tragičnih sudbina zatvorenika.

Po UNMIK-ovom dokumentu, u Albaniju je tada sa Kosova prebačeno između 100 i 300 ljudi. Postoje čak svedočenja da su u Albaniju transportovani i leševi ubijenih Srba. Zarobljenici su odvođeni u privatne kuće, u grupama od pet do deset ljudi. Takvi zatvori,  ili kako ih nazivaju logori, nalazili su se u u mestima blizu granice, ali i u mestima u centralnoj Albaniji. Neki su u tim logorima radili: sekli drva, obavljali poljoprivredne radove. Neki su tu ubijeni, a neki su vođeni dalje. Dik Marti tvrdi da su zarobljenici prolazila bar kroz najmanje dva tranzitna logora. Na kraju, jedan broj  zarobljenika završio je kao žrtva trgovine organima. Ovde se radilo o trgovini bubrezima, drugi organi zbog komplikovanih operacija koje zahtevaju, nisu korišćeni za prodaju na crno trište.

– Priča o odvođenju u drugu državu, o ubijanju, o trgovini organima, jeziva je priča koja mnoge poziva na odgovornost – poručuje Slađana Zarić, autorka serijala: „Devedest osma” i „Račak”.

Tokom istraživanja najteže je bilo doći do kompetentnih sagovornika, jer retko ko javno o ovoj temi želi da priča, a retko ko i nešto zna. Zarićeva se rukovodila izveštajima Dika Martija, jer je to najozbiljnije istraživanje koje je na ovu temu urađeno i koje vrlo detaljno opisuje poslednje sati srpskih zarobljenika u Albaniji. Prema njenim rečima, i UNMIK-ov dokument iz 2003. godine je veoma koristan. On donosi svedočenja svedoka, bivših UČK vojnika koji su bili vozači kamiona i kombija kojima su Srbi odvođeni sa Kosova u Albaniju, a potom razvoženi od jednog logora do drugog po samoj Albaniji.  Mnogi od tih ljudi su u Albaniji proveli i po nekoliko meseci. Neki od svedoka govore da su posednji transport od kuće do klinike imali početkom leta 2000, a  većina njih je na Kosovu kidnapovana tokom leta 1999. godine.

– U svom istraživanju razgovarala sam i sa novinarima koji su otkrili priču o trgovini ljudima. Naime, krajem 2002. i početkom 2003. godine crnogorski istraživački novinar Jovo Martinović je pronašao svedoke i onda zajedno sa američkim novinarom Majklom Montgomerijem i producentom Stivenom Smitom otkrio priču o trgovini organima. Oni su najzaslužniji što se saznalo za ovaj strašni zločin. Sa istražnim timom UNMIK pokušali su kasnije da tvrdnje svedoka i dokažu - tako je i nastao UNMIK dokument iz 2003. godine. Razgovor sa njima, pogotovo sa Jovom Martinovićem, pomogao mi je da shvatim i povežem mnoge stvari koje su mi bile nejasne – pojašnjava Zarićeva koja planira da realizuje još jedan dokumentarni film iz serijala „Dosije Kosovo“, o Pogromu i 17. martu.

Serijal „Dosije Kosovo” Radio televizija Srbije realizuje u saradnji sa Ministartsvom unutrašnjih poslova.

– U planu je da uradim i dve epizode dokumentarno igranog filma „Žuta kuća”, a postoje ideje i da se napravi igrana serija na ovu kriminalno-ratnu temu – potvrđuje za „Politiku“, Slađana Zarić.