Rad kao mera trajanja

Jagodina – Jako sam se teško pokrenula iz Novog Sada, ali sam sebi kazala da ovo ne mogu da propustim, iz mnogo razloga. Volim Jagodinu, oni ovde nisu tri godine imali festival. Zato sam odlučila da na njihovu svečanost idem, pa šta bude da bude. Neka se srušim na sceni, ali taj užitak, susret sa publikom pružiću i sebi i njim. I volim što sam ovde, što se družim sa glumcima, sa gledaocima.

Diva srpskog teatra Mira Banjac ovako je preksinoć govorila u razgovoru za „Politiku” neposredno posle otvaranja ovogodišnjeg 49. izdanja „Dana komedije”, koji je posle tri godine ponovo „doneo smeh” u Jagodinu. U sali ovdašnjeg Kulturnog centra „Svetozar Marković” bilo je kao u košnici, karata nije bilo ni za lek, a tako će, uveravaju nas, biti svake festivalske večeri. Prve večeri izvedena je predstava „Ubistvo u Orijent ekspresu” po tekstu Kena Ludviga, u režiji Darjana Mihajlovića, pozorišta „Boško Buha” iz Beograda.

Poklonici teatra želeli su da čuju i vide svoju Miru Banjaca koja je plenila šarmom i elegancijom, a koja im se obratila uživo, ali i sa brojih fotografija, budući da je neposredno pre zvaničnog otvaranja festivala u galeriji Kulturnog centra u Jagodini predstavljena izložba „Sva lica Mire Banjac”. Postavku je priredio Muzej pozorišne umetnosti Vojvodine.

– Komedija se vratila svojoj kući, u svoj festival. To je velika stvar. Glumci se jako teško odlučuju da igraju komediju. Ona je mnogo više od same igre. Za nju je potrebno dobro promišljanje. Tako nam je potrebno radosti, pameti, komedije koja nam donosi važnu poruku. Svi kažu da su festivali skupi. Ja uvek kažem da i treba da budu. Oni nisu zabava, nisu žurka, festivali su naša sučeljavanja koja su tako nužna u ovim vremenima – kazivala je Mira Banjaca, koja odoleva vremenu u svojoj 93. godini. Vedra, nasmejana, sa elegantnom garderobom u nijansiranim zelenim tonovima i sa besprekornom frizurom do kasnih noćnih sati družila se svojim kolegama.

Tokom bogate i duge karijere podjednako je bila uspešna u svim scenskim žanrovima. Ipak, komediju izdvaja kao najteži glumački zadatak.

– Komediju je najteže igrati zato što ona pored dara traži da budeš i majstor, odnosno ono što glumci ne vole da čuju – traži zanat. Traži da budu kompletni glumci-igrači. U dramskoj predstavi se to lakše odradi, ali u komediji glumac mora da bude efektan, da poznaje svoje telo, jer tu je sve u funkciji. U komediji ne možeš da staneš, kažeš monolog i odeš. Prolijete suze i ti i publika i doviđenja. Ali držati ljude u raspoloženju, to je onda puni uspeh. Jako volim komediju, igrala sam puno puta te komade smeha – priča Mira Banjac i dodaje:

– Zoran Radmilović je, setimo se, od nikakve uloge Radovana Trećeg, iako je Dušan Kovačević veliki naš pisac, napravio čudo. On je izvukao predstavu, radio je sve to što je radio, i do kraja ostao Radovan, a u drami to ne bi mogao.

Tokom proteklih decenija umetničkog rada Mira Banjac bila je podjednako angažovana i u pozorištu, na filmu i televiziji. O radu na tri koloseka kaže:

– I film, kao i pozorište uvek traže jednu istu stvar, da budeš dobar glumac. Ali tu su neophodna neka važna sredstva. Moraš da shvatiš koliko možeš da se daš u pozorištu. Na filmu imaš kadar i to što si uradio je to. Pomiriti ta sredstva koja su za scenu, posebno za komediju je zahtevno. Vi na filmu uglavnom gledate slabe komedije, glumci to odrade i gotovo. Ali kada igraš komediju u ozbiljnom filmu, onda se i te kako zamisliš kojim sredstvima se to radi. Da ne liči na pozorište, a da bude gluma.

Iza Mire Banjac je ceo spektar junakinja: Sajka, Maga, Spasenija Pašanović, Marija, Ljiljana Grbić, Saveta Govedarević, Milica Njegovan, Mara, Sena… Evo kako gleda na to vreme:

– To vreme je bilo moje vreme. Bili smo mladi, igralo se, nemaš ni odmora, ni pauze. Ali bilo je i zahtevnije. Bila sam dve godine u Banjaluci kao početnik i tamo igrala gluvonemu devojku. Četiri čina ona ne govori ništa, a drama se događa. Tada je pozorište bilo jako cenjeno. Uprava teatra me je poslala u klinički centar „Rebro” u Zagrebu, gde sam boravila mesec dana i učila znakovni govor, tako da je predstava mogla da se igra i za takvu publiku. To je bilo moje opredeljenje, samo sam tim putem išla. Bilo je i padova, nije to bio lak put, da se razumemo. Prvo, nikada nisam bila zvezda, mene samo ljudi vole. A vole me zato što se prepoznajemo. Igram junake iz mog naroda, volim te ljude, štitim ih ulogama da ih ne ismevam, ne karikiram. Nastojim da uhvatim to zrnce značaja, to je hemija između mene i publike. Nisam bila zvezda da se pojavim i samo trepćem. I dobro je da je tako, nikada to nisam ni želela, ali pozorište je moja porodica i pored filmova i velikih i malih. Tu živim i trajem.

Kada joj je majka umrla, 1962. godine, još je, kako kaže, nije ni videla u nekim predstavama, bila je tada tek početnica i ostala je sama sa malim sinom.

– Bila sam razvedena, pa su govorili: „Jao pa šta će sada Mira, sa detetom”, a ja sam imala u glavi samo jednu misao da će mene štititi glumci i gluma. I pozorište jeste nešto što vas štiti. Kada ste na sceni imate osećaj da ste zaštićeni, to je lepo osećanje za umetnika. Sada se pojavljuje mnogo više glumaca, posebno na televiziji, kao i komedija koje ništa ne ostavljaju, sa lepim devojkama sa dugim nogama, plave kose i kraj. Nema ozbiljne komedije. Nešto kompleksnije, primetila sam, radila je Olga Odanović u seriji „Radio Mileva”, što se televizije tiče. Ipak, nije ni ona pokazala onaj dar koji donosi u pozorištu, a sjajna je glumica.

Glumica kaže da će raditi koliko može i tamo gde misli da će imati snage, a važno joj je da ima motiv.

– Ne jurim karijeru, moja karijera je gotova, ne jurim ni novac, volim da se družim. Cenim život i volim samo da radim. Živim da radim i obrnuto. Samo rad me i doveo do ovog doba, kao mrav sam radila celog života. U tome je moja mera trajanja – tvrdi Mira Banjac.