Рад као мера трајања

Јагодина – Јако сам се тешко покренула из Новог Сада, али сам себи казала да ово не могу да пропустим, из много разлога. Волим Јагодину, они овде нису три године имали фестивал. Зато сам одлучила да на њихову свечаност идем, па шта буде дa буде. Нека се срушим на сцени, али тај ужитак, сусрет са публиком пружићу и себи и њим. И волим што сам овде, што се дружим са глумцима, са гледаоцима.

Дива српског театра Мира Бањац овако је прексиноћ говорила у разговору за „Политику” непосредно после отварања овогодишњег 49. издања „Дана комедије”, који је после три године поново „донео смех” у Јагодину. У сали овдашњег Културног центра „Светозар Марковић” било је као у кошници, карата није било ни за лек, а тако ће, уверавају нас, бити сваке фестивалске вечери. Прве вечери изведена је представа „Убиство у Оријент експресу” по тексту Кена Лудвига, у режији Дарјана Михајловића, позоришта „Бошко Буха” из Београда.

Поклоници театра желели су да чују и виде своју Миру Бањаца која је пленила шармом и елеганциjом, а која им се обратила уживо, али и са бројих фотографија, будући да је непосредно пре званичног отварања фестивала у галерији Културног центра у Јагодини представљена изложба „Сва лица Мире Бањац”. Поставку је приредио Музеј позоришне уметности Војводине.

– Комедија се вратила својој кући, у свој фестивал. То је велика ствар. Глумци се јако тешко одлучују да играју комедију. Она је много више од саме игре. За њу је потребно добро промишљање. Тако нам је потребно радости, памети, комедије која нам доноси важну поруку. Сви кажу да су фестивали скупи. Ја увек кажем да и треба да буду. Они нису забава, нису журка, фестивали су наша сучељавања која су тако нужна у овим временима – казивала је Мира Бањаца, која одолева времену у својој 93. години. Ведра, насмејана, са елегантном гардеробом у нијансираним зеленим тоновима и са беспрекорном фризуром до касних ноћних сати дружила се својим колегама.

Током богате и дуге каријере подједнако је била успешна у свим сценским жанровима. Ипак, комедију издваја као најтежи глумачки задатак.

– Комедију је најтеже играти зато што она поред дара тражи да будеш и мајстор, односно оно што глумци не воле да чују – тражи занат. Тражи да буду комплетни глумци-играчи. У драмској представи се то лакше одради, али у комедији глумац мора да буде ефектан, да познаје своје тело, јер ту је све у функцији. У комедији не можеш да станеш, кажеш монолог и одеш. Пролијете сузе и ти и публика и довиђења. Али држати људе у расположењу, то је онда пуни успех. Јако волим комедију, играла сам пуно пута те комаде смеха – прича Мира Бањац и додаје:

– Зоран Радмиловић је, сетимо се, од никакве улоге Радована Трећег, иако је Душан Ковачевић велики наш писац, направио чудо. Он је извукао представу, радио је све то што је радио, и до краја остао Радован, а у драми то не би могао.

Током протеклих деценија уметничког рада Мира Бањац била је подједнако ангажована и у позоришту, на филму и телевизији. О раду на три колосека каже:

– И филм, као и позориште увек траже једну исту ствар, да будеш добар глумац. Али ту су неопходна нека важна средства. Мораш да схватиш колико можеш да се даш у позоришту. На филму имаш кадар и то што си урадио је то. Помирити та средства која су за сцену, посебно за комедију је захтевно. Ви на филму углавном гледате слабе комедије, глумци то одраде и готово. Али када играш комедију у озбиљном филму, онда се и те како замислиш којим средствима се то ради. Да не личи на позориште, а да буде глума.

Иза Мире Бањац је цео спектар јунакиња: Сајка, Мага, Спасенија Пашановић, Марија, Љиљана Грбић, Савета Говедаревић, Милица Његован, Мара, Сена… Ево како гледа на то време:

– То време је било моје време. Били смо млади, играло се, немаш ни одмора, ни паузе. Али било је и захтевније. Била сам две године у Бањалуци као почетник и тамо играла глувонему девојку. Четири чина она не говори ништа, а драма се догађа. Тада је позориште било јако цењено. Управа театра ме је послала у клинички центар „Ребро” у Загребу, где сам боравила месец дана и учила знаковни говор, тако да је представа могла да се игра и за такву публику. То је било моје опредељење, само сам тим путем ишла. Било је и падова, није то био лак пут, да се разумемо. Прво, никада нисам била звезда, мене само људи воле. А воле ме зато што се препознајемо. Играм јунаке из мог народа, волим те људе, штитим их улогама да их не исмевам, не карикирам. Настојим да ухватим то зрнце значаја, то је хемија између мене и публике. Нисам била звезда да се појавим и само трепћем. И добро је да је тако, никада то нисам ни желела, али позориште је моја породица и поред филмова и великих и малих. Ту живим и трајем.

Када јој је мајка умрла, 1962. године, још је, како каже, није ни видела у неким представама, била је тада тек почетница и остала је сама са малим сином.

– Била сам разведена, па су говорили: „Јао па шта ће сада Мира, са дететом”, а ја сам имала у глави само једну мисао да ће мене штитити глумци и глума. И позориште јесте нешто што вас штити. Када сте на сцени имате осећај да сте заштићени, то је лепо осећање за уметника. Сада се појављује много више глумаца, посебно на телевизији, као и комедија које ништа не остављају, са лепим девојкама са дугим ногама, плаве косе и крај. Нема озбиљне комедије. Нешто комплексније, приметила сам, радила је Олга Одановић у серији „Радио Милева”, што се телевизије тиче. Ипак, није ни она показала онај дар који доноси у позоришту, а сјајна је глумица.

Глумица каже да ће радити колико може и тамо где мисли да ће имати снаге, а важно јој је да има мотив.

– Не јурим каријеру, моја каријера је готова, не јурим ни новац, волим да се дружим. Ценим живот и волим само да радим. Живим да радим и обрнуто. Само рад ме и довео до овог доба, као мрав сам радила целог живота. У томе је моја мера трајања – тврди Мира Бањац.