„Totalno pozorište” Kirila Serebrenikova

Filmski i pozorišni reditelj Kiril Serebrenikov je godinama vodio „miran”, povučen život u izolaciji kao ruski disident koji je navodno izneverio neke ruske državne fondove, a čije odsustvo su prilično žalile evropske umetničke, festivalske scene. Donekle slično Asanžu, njegov glas se uglavnom čuo preko „zuma” i tokom video-konferencija, pa čak i na festivalu u Avinjonu kada je komentarisao svoju predstavu „Napolju”, virtuelno, iz Moskve. U zimu 2022. pozorište „Gogolj” u Moskvi nije mu produžilo ugovor za mesto direktora, a na proleće iste godine Boljšoj teatar je anulirao izvođenje njegovog baleta „Nurejev”. Međutim, istovremeno Serebrenikovu je konačno dopušteno da izađe iz kućnog zatvora, da napusti rusku teritoriju, te se prošle godine nastanio u Berlinu.

Kiril Serebrenikov

Evropska publika i javnost dočekali su sa radošću njegov dolazak. U francuskim bioskopima se cele zime davao njegov film „Žena Čajkovskog”, delikatna priča o ljubavi i nadasve prijateljstvu ruskog gej kompozitora i njegove mlade, oficijelne supruge. A zatim je usledio Čehovljev „Crni monah”, koga je Serebrenikov prošle nedelje postavio na sceni pariskog Teatra de la Vil. Tom prilikom, u razgovoru koji je dao francuskom novinaru, autor je donekle objasnio svoje živo interesovanje kako za film tako i za pozorište. Naime Serebrenikov tvrdi da je u vreme kada je odrastao, filmski svet mladom čoveku „bez društvenih veza” bio nedostupan, pozorište kao druga umetnost bilo je, prema njegovim rečima, mnogo otvorenije za saradnju. Danas to više nije tako, svet mobilnih telefona izmenio je pristup snimanju i filmskom snimku, mnogo je otvoreniji nego ranije.

Njegov pozorišni rad mnogi su okarakterisali kao rad „totalnog pozorišta”, kao hibridno delo u kome muzika, scenska slika i koreografija, scenografija imaju podjednake uloge u okviru jedne jedinstvene predstave. Međutim, filmski kritičari često tvrde da je njegov pristup filmskoj umetnosti potpuno isti kao i pristup pozorištu.

Serebrenikov se slaže i pritom ističe da je on pravi predstavnik nove televizijske generacije autora, onih koji vole da porede potpuno različite slike i situacije i sklapaju ih, istovremeno suprotstavljajući ih, u jednu veliku i smišljenu celinu. On tvrdi da ga njegova ljubav prema klasičnoj muzici ne sprečava da voli i sluša hip-hop, često istovremeno čita klasične autore poput Bataja i Puškina pomešane sa poezijom Ezre Paunda. Na njega su za vreme odrastanja najviše uticali dadaisti i nadrealisti koji su u stvaralaštvu spajali disparatne celine.

Ovom prilikom nije propustio da naglasi da se umetnikova dužnost pre svega sastoji u očuvanju i produžavanju kulturne tradicije, a da umetnik nije taj koji treba da podržava vlast i da se priklanja vetrovima nesigurne politike. Jer, kako on kaže, politika se u istoriji relativno brzo menja, a umetnička kreacija poput Aristofana ili Praksitela, večita je! Karnevali u Brazilu ili u Veneciji su tu da razgale srce narodu, kaže on, oni ne služe da glorifikuju predsednike ili državne parade.

Njegov, to jest Čehovljev junak Andrej Kovrin se nalazi pred dilemom da bira između ludila i dosade, uparložene egzistencije, a Serebrenikov kaže da se ova dilema opet postavlja kao i nekada u Čehovljevo vreme, u sadašnjem egzistencijalnom trenutku u Rusiji. Čehovljev komad je ovde u Serebrenikovoj postavci stavljen u ravan, u dimenziju sna i reditelj ističe da je Čehovljeva vizija ovde bila apsolutno naučno korektna jer je i sam bio lekar, kretao se donekle Frojdovim stopama oniričnog tumačenja stvarnosti. Serebrenikov tvrdi, za razliku od slavnog prethodnika Čehova, da se on lično nikada ne seća svojih snova i da se stopostotno oslanja na konstrukciju svoje žive mašte koja ga „gura” da izmišlja vizuelne situacije.