„Тотално позориште” Кирила Серебреникова

Филмски и позоришни редитељ Кирил Серебреников је годинама водио „миран”, повучен живот у изолацији као руски дисидент који је наводно изневерио неке руске државне фондове, а чије одсуство су прилично жалиле европске уметничке, фестивалске сцене. Донекле слично Асанжу, његов глас се углавном чуо преко „зума” и током видео-конференција, па чак и на фестивалу у Авињону када је коментарисао своју представу „Напољу”, виртуелно, из Москве. У зиму 2022. позориште „Гогољ” у Москви није му продужило уговор за место директора, а на пролеће исте године Бољшој театар је анулирао извођење његовог балета „Нурејев”. Међутим, истовремено Серебреникову је коначно допуштено да изађе из кућног затвора, да напусти руску територију, те се прошле године настанио у Берлину.

Кирил Серебреников

Европска публика и јавност дочекали су са радошћу његов долазак. У француским биоскопима се целе зиме давао његов филм „Жена Чајковског”, деликатна прича о љубави и надасве пријатељству руског геј композитора и његове младе, официјелне супруге. А затим је уследио Чеховљев „Црни монах”, кога је Серебреников прошле недеље поставио на сцени париског Театра де ла Вил. Том приликом, у разговору који је дао француском новинару, аутор је донекле објаснио своје живо интересовање како за филм тако и за позориште. Наиме Серебреников тврди да је у време када је одрастао, филмски свет младом човеку „без друштвених веза” био недоступан, позориште као друга уметност било је, према његовим речима, много отвореније за сарадњу. Данас то више није тако, свет мобилних телефона изменио је приступ снимању и филмском снимку, много је отворенији него раније.

Његов позоришни рад многи су окарактерисали као рад „тоталног позоришта”, као хибридно дело у коме музика, сценска слика и кореографија, сценографија имају подједнаке улоге у оквиру једне јединствене представе. Међутим, филмски критичари често тврде да је његов приступ филмској уметности потпуно исти као и приступ позоришту.

Серебреников се слаже и притом истиче да је он прави представник нове телевизијске генерације аутора, оних који воле да пореде потпуно различите слике и ситуације и склапају их, истовремено супротстављајући их, у једну велику и смишљену целину. Он тврди да га његова љубав према класичној музици не спречава да воли и слуша хип-хоп, често истовремено чита класичне ауторе попут Батаја и Пушкина помешане са поезијом Езре Паунда. На њега су за време одрастања највише утицали дадаисти и надреалисти који су у стваралаштву спајали диспаратне целине.

Овом приликом није пропустио да нагласи да се уметникова дужност пре свега састоји у очувању и продужавању културне традиције, а да уметник није тај који треба да подржава власт и да се приклања ветровима несигурне политике. Јер, како он каже, политика се у историји релативно брзо мења, а уметничка креација попут Аристофана или Пракситела, вечита је! Карневали у Бразилу или у Венецији су ту да разгале срце народу, каже он, они не служе да глорификују председнике или државне параде.

Његов, то јест Чеховљев јунак Андреј Коврин се налази пред дилемом да бира између лудила и досаде, упарложене егзистенције, а Серебреников каже да се ова дилема опет поставља као и некада у Чеховљево време, у садашњем егзистенцијалном тренутку у Русији. Чеховљев комад је овде у Серебрениковој поставци стављен у раван, у димензију сна и редитељ истиче да је Чеховљева визија овде била апсолутно научно коректна јер је и сам био лекар, кретао се донекле Фројдовим стопама ониричног тумачења стварности. Серебреников тврди, за разлику од славног претходника Чехова, да се он лично никада не сећа својих снова и да се стопостотно ослања на конструкцију своје живе маште која га „гура” да измишља визуелне ситуације.