"Parlamentarne" priče bez kraja

Poslanicima sadašnjeg saziva srpskog parlamenta trebalo je tri meseca da završe konstitutivnu sednicu, a od 14. februara, kada su prvi put seli u poslaničke klupe, do danas radili su više od 60 dana. I polovina od tih "radnih dana", potrošena je, blago rečeno, na rasprave koje su imale veoma malo ili nimalo veze sa dnevnim redom sednica. Vlast za takav rad skupštine to optužuje opoziciju, opozicija vlast, a građanima su svi poslanici, sudeći bar po reakcijama na zbivanja u parlamentu, isti "misle samo na sebe, primaju velike plate i ne rade ništa".

Narodni predstavnici su vrlo složni u reakcijama na svaku kritiku u medijima. Vrlo lako se saglase o tome ko sve "organizuje i vodi hajku protiv parlamenta, rušeći mu ugled", ali će vrlo retko i samo mali broj njih priznati da, u najmanju ruku, ne čine ništa da taj negativan stav prema "ovom visokom domu" u javnosti promene. Jer, za to što je parlament pola radnih dana, praktično, potrošio na svađe i debate mimo dnevnog reda, odgovorni su svi – neko više, neko manje, ali svi su dali svoj doprinos.

Da izdvojimo samo nekoliko najočiglednijih primera, kao što je nepoštovanje Ustavnog zakona koji je tačno predvideo šta i kad treba da uradi parlament. Za kršenje Ustavnog zakona vlast nema prava da optuži opoziciju, jer ona ne može da bude odgovorna za to što, u predviđenom roku, nisu izabrani guverner, državna revizorska institucija i što još nemamo Ustavni sud... Za kršenje Ustavnog zakona odgovorna je vlast, a opozicija je samo lepo iskoristila tu činjenicu da baš na svakoj sednici bar pola vremena potroši na sopstveno tumačenje odnosa u vladajućoj koaliciji, usput se, dabome, uvek mora ukazati na to kako građani trpe...

Ni ministri se baš nisu potrudili da pomognu parlamentu, tako što bi, na primer, pripremili zakone iz svog resora. Umeli su, međutim, svojim izjavama i te kako da "podstaknu" debate mimo dnevnog reda. Tako je na primer, Mlađan Dinkić, ministar ekonomije i regionalnog razvoja, kritikovao parlament zbog neefikasnosti i "inicirao" višečasovnu debatu na temu šta je to vlada od sistemskih zakona dostavila Narodnoj skupštini, a nije uvršćeno u dnevni red. Ispostavilo se da ama baš nijednog takvog zakona nema u proceduri.

Vicepremijer Božidar Đelić dao je, na početku rada ovog skupštinskog saziva, takođe, lep doprinos debatama koje nikakve veze sa dnevnim redom nemaju, svojim pričama o neophodnosti promena skupštinskog Poslovnika, što, naravno, uopšte nije u opisu njegovog posla. Da li bi bilo manje priče mimo dnevnog reda da nije bilo ovih "podsticaja"? Možda, ali vrlo malo, jer smo, na primer, ceo jedan dan slušali ko i zašto neće da reši problem struje u zemunskom naselju Grmovac, više dana potrošeno je na debatu o biografiji jednog vladinog činovnika, pa je i sednica zbog toga prekidana... Slušali smo i o "krađama" ministara, lokalnih funkcionera i direktora, o fašizmu... Sve te priče počinjale su rečima "ovo moram da kažem zbog javnosti koja nas gleda", ili sa "dragi građani Srbije"... Priča o prekrajanju izborne volje, otimanju i "kupovini" odbornika po lokalnim samoupravama, bilo je baš na svakoj sednici, a sudeći po iskustvu iz prethodnih godina pričaće se uvek, jer, kako poslanici umeju da kažu, "izborna kampanja počinje dan nakon završetka izbora". Dragim građanima Srbije, ostaje da se nadaju da će oni koje su izabrali, svi zajedno, učiniti nešto i u njihovom interesu, makar zbog toga što uvek dođu novi izbori.