"Парламентарне" приче без краја

Посланицима садашњег сазива српског парламента требало је три месеца да заврше конститутивну седницу, а од 14. фебруара, када су први пут сели у посланичке клупе, до данас радили су више од 60 дана. И половина од тих "радних дана", потрошена је, благо речено, на расправе које су имале веома мало или нимало везе са дневним редом седница. Власт за такав рад скупштине то оптужује опозицију, опозиција власт, а грађанима су сви посланици, судећи бар по реакцијама на збивања у парламенту, исти "мисле само на себе, примају велике плате и не раде ништа".

Народни представници су врло сложни у реакцијама на сваку критику у медијима. Врло лако се сагласе о томе ко све "организује и води хајку против парламента, рушећи му углед", али ће врло ретко и само мали број њих признати да, у најмању руку, не чине ништа да тај негативан став према "овом високом дому" у јавности промене. Јер, за то што је парламент пола радних дана, практично, потрошио на свађе и дебате мимо дневног реда, одговорни су сви – неко више, неко мање, али сви су дали свој допринос.

Да издвојимо само неколико најочигледнијих примера, као што је непоштовање Уставног закона који је тачно предвидео шта и кад треба да уради парламент. За кршење Уставног закона власт нема права да оптужи опозицију, јер она не може да буде одговорна за то што, у предвиђеном року, нису изабрани гувернер, државна ревизорска институција и што још немамо Уставни суд... За кршење Уставног закона одговорна је власт, а опозиција је само лепо искористила ту чињеницу да баш на свакој седници бар пола времена потроши на сопствено тумачење односа у владајућој коалицији, успут се, дабоме, увек мора указати на то како грађани трпе...

Ни министри се баш нису потрудили да помогну парламенту, тако што би, на пример, припремили законе из свог ресора. Умели су, међутим, својим изјавама и те како да "подстакну" дебате мимо дневног реда. Тако је на пример, Млађан Динкић, министар економије и регионалног развоја, критиковао парламент због неефикасности и "иницирао" вишечасовну дебату на тему шта је то влада од системских закона доставила Народној скупштини, а није увршћено у дневни ред. Испоставило се да ама баш ниједног таквог закона нема у процедури.

Вицепремијер Божидар Ђелић дао је, на почетку рада овог скупштинског сазива, такође, леп допринос дебатама које никакве везе са дневним редом немају, својим причама о неопходности промена скупштинског Пословника, што, наравно, уопште није у опису његовог посла. Да ли би било мање приче мимо дневног реда да није било ових "подстицаја"? Можда, али врло мало, јер смо, на пример, цео један дан слушали ко и зашто неће да реши проблем струје у земунском насељу Грмовац, више дана потрошено је на дебату о биографији једног владиног чиновника, па је и седница због тога прекидана... Слушали смо и о "крађама" министара, локалних функционера и директора, о фашизму... Све те приче почињале су речима "ово морам да кажем због јавности која нас гледа", или са "драги грађани Србије"... Прича о прекрајању изборне воље, отимању и "куповини" одборника по локалним самоуправама, било је баш на свакој седници, а судећи по искуству из претходних година причаће се увек, јер, како посланици умеју да кажу, "изборна кампања почиње дан након завршетка избора". Драгим грађанима Србије, остаје да се надају да ће они које су изабрали, сви заједно, учинити нешто и у њиховом интересу, макар због тога што увек дођу нови избори.