Osnivač Humorističkog pozorišta na Terazijama

Pozorište na Terazijama obeležava 100 godina od rođenja Radivoja Lole Đukića, pozorišnog i televizijskog reditelja. Đukić je osnovao Humorističko pozorište u Beogradu, današnje Pozorište na Terazijama. Svoje uspomene, anegdote i činjenice, do sada možda manje poznate javnosti u ponedeljak, 3. aprila, u 11 sati sa poklonicima jedinstvenog muzičkog teatra podeliće glumica Tanja Bošković, reditelj Zdravko Šotra, teatrolog Svetozar Rapajić i novinarka Tanja Peternek. Skupu će prisustvovati i Jelena Đukić, Lolina supruga.

Radivoje Lola Đukić rođen je 3. aprila 1923. godine u Smederevu, ipak rodno mesto svoga oca Trifuna, Brskut u Crnoj Gori, uvek je osećao kao svoj zavičaj. Svoj radni vek započeo je kao reporter, a ovako je u knjizi „Sklerotični memoari” beležio trenutke rađanja Humorističkog pozorišta:

– Tražim da sala bude na Terazijama, bio je moj prvi uslov. Humorističko, ili bulevarsko pozorište, koje nedostaje Beogradu, mora da bude tamo gde šetaju beskućnici i besprijateljnici, gde ljudi ubijaju vreme, a mi im onda ponudimo smešno ubijanje samoće. Ja ću biti umetnički direktor i reditelj, rekao sam ministru Miti Miljkoviću, a za upravnika, makar i honorarno, treba nam „Firma-čovek”. Opet pomaže moj Duško Kostić. Primio se da bude nominalni upravnik, zajedno sa svojom „Spomenicom” i pesničkim autoritetom. Vi mislite da je tada bilo ovoliko diplomiranih glumaca, uigranih balerina i nezaposlenih muzičara kao sad i da je formiranje ansambla bilo zabava kao rok koncert? Trebalo je moljakati komičare, pronaći one koji izleteše iz nekog teatra, izabrati toliko i toliko muških, onoliko ženskih, ovakvih balerina, onakvih baletana, pa muzičare, korepetitore i dirigente, a o tehničkom osoblju da i ne pričam.

Radivoje Lola Đukić je jedan od osnivača Televizije Beograd i njene škole humora. U okviru informativnog programa, ostavio je za sobom stotine satiričnih priloga. Napisao je i režirao preko 200 emisija. Serije „Servisna stanica”, „Na tajnom kanalu”, „Muzej voštanih figura”, „Spavajte mirno” i druge pisao je zajedno sa Novakom Novakom. Na ovoj televiziji je, u svojoj 53. godini, završio radni vek zbog političkog i programskog neslaganja. Nijedna serija nije sačuvana u celini. Izbrisane su iz nikada utvrđenih razloga.

Đukićev rad u pozorištu obeležile su teatarske komedije „Zlatni majdan”, „Bog je umro uzalud”, „Budibogsnama”, „Čovek sa četiri noge”, „Usrećitelji”, „Moram da ubijem Petra”, „Kradem, kradeš, kradu”, „Jedna ljubav, a pet pokojnika”, ali i mjuzikl „Ubi ili poljubi” i monokomedija „Glupi Avgust – memoari jednog klovna”. Pisao je scenarija za filmove „Nema malih bogova”, „Sreća u torbi”, „Zlatna praćka”...

Razočaran onim što se u događa u državi, od 1990. do 1994. godine Đukić se vraća slikarstvu. Na otvaranju svoje izložbe u Muzeju pozorišne umetnosti u Beogradu 1992. godine izjavio je: „Molim vas da ovo što vidite ne vrednujete kao slikarstvo, već kao moju skromnu zabelešku o ružnim danima naše domovine i ljudima koji su stvorili vreme u kome smo postali i slepi i miševi.”

Radivoje Lola Đukić umro je 7. septembra 1995. godine u Beogradu. Svoju literarnu zaostavštinu ostavio je kao legat Nacionalnoj biblioteci „Đurđe Crnojević” na Cetinju.

Propašćemo zbog tišine

Jedna od anegdota o Radivoju Loli Đukiću vezana je za osnivanje Humorističkog pozorišta, o čemu je on zabeležio sledeće: „I kod mene, u terazijskoj kući, očekivao se veliki događaj. Trebalo je da Savet, koga je postavio grad Beograd, odobri pozorište kao pozorište. Nušićev „Doktor” bio je spreman, izvolite na probu i odlučivanje. Ako je dobro – pozorište je rođeno, ako ne valja – negde će nas valjda raspodeliti. Režija i glavna uloga: Jovan Gec. Posedao Savet u parter, proba ide dobro, ali nigde smeha. Ko da se smeje kada su tu svi službeno?! A izem ti komediju bez ceparenja. U pauzi čika Gec mi kaže: „Sine, ja sam na mnogo mesta bio upravnik i reditelj i znam: ne mogu glumci lepo da igraju komediju ako im se ne smeju. Mi gazimo, gazimo po vicevima, a Savet se udrvenio kao bukove cepanice. Propašćemo zbog ove tišine!”

U Savetu je bio i moj drug, dramski pisac i i radio-urednik Miodrag Đurđević. Pametan momak, a umeo je mnogo lepo i zarazno da se smeje. Šapnem mu:

– Đuro, pomozi nam, smej se.

– Kako ću ovako sam? Smeh je zarazan.

– Baš tako. Pazi, sedi iza mene, ja znam Nušićeva smešna mesta, pa kada se ja počešem po glavi ti se zacerekaj!

Poče drugi čin. Ja sačekam vic pa se počeškam po glavi, a Đura prsne u smeh! Okrenu se mudri članovi saveta ka njemu, pogledaju ga, ja drž za glavu, a Đura vrisne. Kad to bi i treći put, počeše i oni da grgoću. Vide i čuju Đuru pa se raskravili. A Gec i Duško Antonijević osetili i možeš misliti!

Pozorište je osnovano uz opštu i nasmejanu saglasnost”, beležio je Đukić.