Оснивач Хумористичког позоришта на Теразијама

Позориште на Теразијама обележава 100 година од рођења Радивоја Лоле Ђукића, позоришног и телевизијског редитељa. Ђукић је основао Хумористичко позориште у Београду, данашње Позориште на Теразијама. Своје успомене, анегдоте и чињенице, до сада можда мање познате јавности у понедељак, 3. априла, у 11 сати са поклоницима јединственог музичког театра поделиће глумица Тања Бошковић, редитељ Здравко Шотра, театролог Светозар Рапајић и новинарка Тања Петернек. Скупу ће присуствовати и Јелена Ђукић, Лолина супруга.

Радивоје Лола Ђукић рођен је 3. априла 1923. године у Смедереву, ипак родно место свога оца Трифуна, Брскут у Црној Гори, увек је осећао као свој завичај. Свој радни век започео је као репортер, а овако је у књизи „Склеротични мемоари” бележио тренутке рађања Хумористичког позоришта:

– Тражим да сала буде на Теразијама, био је мој први услов. Хумористичко, или булеварско позориште, које недостаје Београду, мора да буде тамо где шетају бескућници и беспријатељници, где људи убијају време, а ми им онда понудимо смешно убијање самоће. Ја ћу бити уметнички директор и редитељ, рекао сам министру Мити Миљковићу, а за управника, макар и хонорарно, треба нам „Фирма-човек”. Опет помаже мој Душко Костић. Примио се да буде номинални управник, заједно са својом „Споменицом” и песничким ауторитетом. Ви мислите да је тада било оволико дипломираних глумаца, уиграних балерина и незапослених музичара као сад и да је формирање ансамбла било забава као рок концерт? Требало је мољакати комичаре, пронаћи оне који излетеше из неког театра, изабрати толико и толико мушких, онолико женских, оваквих балерина, онаквих балетана, па музичаре, корепетиторе и диригенте, а о техничком особљу да и не причам.

Радивоје Лола Ђукић је један од оснивача Телевизије Београд и њене школе хумора. У оквиру информативног програма, оставио је за собом стотине сатиричних прилога. Написао је и режирао преко 200 емисија. Серије „Сервисна станица”, „На тајном каналу”, „Музеј воштаних фигура”, „Спавајте мирно” и друге писао је заједно са Новаком Новаком. На овој телевизији је, у својој 53. години, завршио радни век због политичког и програмског неслагања. Ниједна серија није сачувана у целини. Избрисане су из никада утврђених разлога.

Ђукићев рад у позоришту обележиле су театарске комедије „Златни мајдан”, „Бог је умро узалуд”, „Будибогснама”, „Човек са четири ноге”, „Усрећитељи”, „Морам да убијем Петра”, „Крадем, крадеш, краду”, „Једна љубав, а пет покојника”, али и мјузикл „Уби или пољуби” и монокомедија „Глупи Август – мемоари једног кловна”. Писао је сценарија за филмове „Нема малих богова”, „Срећа у торби”, „Златна праћка”...

Разочаран оним што се у догађа у држави, од 1990. до 1994. године Ђукић се враћа сликарству. На отварању своје изложбе у Музеју позоришне уметности у Београду 1992. године изјавио је: „Молим вас да ово што видите не вреднујете као сликарство, већ као моју скромну забелешку о ружним данима наше домовине и људима који су створили време у коме смо постали и слепи и мишеви.”

Радивоје Лола Ђукић умро је 7. септембра 1995. године у Београду. Своју литерарну заоставштину оставио је као легат Националној библиотеци „Ђурђе Црнојевић” на Цетињу.

Пропашћемо због тишине

Једна од анегдота о Радивоју Лоли Ђукићу везана је за оснивање Хумористичког позоришта, о чему је он забележио следеће: „И код мене, у теразијској кући, очекивао се велики догађај. Требало је да Савет, кога је поставио град Београд, одобри позориште као позориште. Нушићев „Доктор” био је спреман, изволите на пробу и одлучивање. Ако је добро – позориште је рођено, ако не ваља – негде ће нас ваљда расподелити. Режија и главна улога: Јован Гец. Поседао Савет у партер, проба иде добро, али нигде смеха. Ко да се смеје када су ту сви службено?! А изем ти комедију без цепарења. У паузи чика Гец ми каже: „Сине, ја сам на много места био управник и редитељ и знам: не могу глумци лепо да играју комедију ако им се не смеју. Ми газимо, газимо по вицевима, а Савет се удрвенио као букове цепанице. Пропашћемо због ове тишине!”

У Савету је био и мој друг, драмски писац и и радио-уредник Миодраг Ђурђевић. Паметан момак, а умео је много лепо и заразно да се смеје. Шапнем му:

– Ђуро, помози нам, смеј се.

– Како ћу овако сам? Смех је заразан.

– Баш тако. Пази, седи иза мене, ја знам Нушићева смешна места, па када се ја почешем по глави ти се зацерекај!

Поче други чин. Ја сачекам виц па се почешкам по глави, а Ђура прсне у смех! Окрену се мудри чланови савета ка њему, погледају га, ја држ за главу, а Ђура врисне. Кад то би и трећи пут, почеше и они да гргоћу. Виде и чују Ђуру па се раскравили. А Гец и Душко Антонијевић осетили и можеш мислити!

Позориште је основано уз општу и насмејану сагласност”, бележио је Ђукић.